Црна листа кажњеника због наводног кршења Дејтонског споразума отворена је поодавно, и то још 1999. баш сменом председника Републике Српске од стране Канцеларије високог представника. Садашњи њен председник се, вољом одлазеће САД администрације, такође нашао на листи.
Да ли случајно или не, тек последњи трзаји одлазеће америчке администрације на челу са Бараком Обамом тицали су се Срба. „Опструирање примене Дејтонског споразума“ био је разлог да америчко Министарство финансија уведе санкције председнику Републике Српске Милораду Додику. Он је, како је објашњено, означен као значајна претња суверенитету и територијалном интегритету Босне и Херцеговине. Нису заборавили ни да напомену да одлука „подвлачи посвећеност САД Дејтонском споразуму“.
Није им Додик остао дужан, узвративши да га за опструкцију Дејтонског споразума оптужују управо они који су га девастирали. А од пописивања Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године, све до данас бројни су примери његовог кршења, указују саговорници Спутњика.
Аутор књиге „Историја Републике Српске“, историчар Чедомор Антић је још у Извештају о политичким правима српског народа у региону из 2009. године побројао 64 надлежности које је Српска као ентитет имала по Дејтонском споразуму, која су, међутим, пренета на БиХ. Од те 64 надлежности само су три, каже он, пренете у складу са Анексом 4 Дејтонског споразума, који представља његов Устав.
Једна од те три надлежности је укидање војске, али ни то, каже он, није урађено како је требало јер њено укидање није пратила пуна демилитаризација БиХ већ успостава професионалне војске на коју ентитети немају утицај.
Он кључним кршењем Дејтонског споразума сматра „бонска овлашћења“ која су дата високом представнику у БиХ. Уместо да буде контролор спровођења Дејтонског споразума, он је захваљујући тим овлашћењима, практично, произведен у гувернера, сматра Антић.
Високи представник је „бонска овлашћења“ донета на заседању Савета за спровођење мира, децембра 1997. користио да доноси амандмане на уставе Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, доноси законе и њихове измене и допуне, смењује изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа без права на жалбу. Као своје акте доносио је одлуке за које је наређивао да се објаве у службеним гласилима. Наравно, све оно на шта му Дејтонски споразум не даје право.
На тај начин је, практично, укинута БиХ као демократска држава три суверене нације и два ентитета, а на основу тога је изведено на стотине примера кршења Дејтонског споразума. До свргавања са власти српских званичника или представника, попут председника РС Николе Поплашена, подсећа Антић.
Кршење Дејтонског споразума је и наметање Врховног суда и читавог система судства, такође, и то што је мимо споразума формирано 10 министарстава уместо три.
Изворно, БиХ је требало да има само спољно представљање, спољну трговину и централну монетарну политику. До 2009. Године број министарстава на нивоу БиХ порастао је, међутим, на десет, а најављују се још два нова, пољопривреде и науке. Ентитетима је остала надлежност само у области цивилне управе, здравства, образовања, полиције, просторног уређења…
Мимо Дејтонског споразума основан је велики број установа, институција, агенција, попут на пример оне за лекове. Седиште им је у Сарајеву. Мимо Дејтона је наметнута и конститутивност сва три народа и у ентитетима, која се изворно односила само на БиХ. Наметнут је, такође и неуставан систем опорезивања, по коме се све паре од пореза сливају у касу у БиХ, иако је о томе требало да одлуче ентитети.
После реформе војске и укидања Војске РС на ред је требало да дође укидање ентитетске полиције, али је тај процес заустављен. Ипак је формирана државна агенција за истраге и заштиту (СИПА).
Када је већ било јасно где води „споразум око уставног уређења“ Додик је још децембра 2008. изјавио да не прихвата реформе које значе пребацивање надлежности на Сарајево. Тада је тврдио да је на његовом столу захтев за пренос макар још двадесет надлежности, које је одбио.
Професор права у Бањалуци Милан Благојевић сматра да је, осим високог представника са овлашћењима мимо Дејтонског споразума, оваквој ситуацији кумовао и Уставни суд БиХ. Он је доносио одлуке прегласавањем, тумачећи Дејтон по вољи тројице иностраних судија и двојице из редова Бошњака. И то, напомиње он, управо чини институција која је позвана да штити тај споразум, па и Устав БиХ као његов анекс.
За Благојевића је једно од најважнијих кршења Дејтонског споразума одлука о конститутивности народа, према којој сви народи у БиХ морају бити конститутивни не само у институцијама на нивоу БиХ, како је то предвиђено Уставом БиХ, него и у ентитетима.
„А да би одлука била извршена у све је упрегнут високи представник који је у супротности од Дејтонског споразума, формирао комисију која треба да напише амандмане на ентитетске уставе. Кроз ту одлуку, он је у ствари рекао и како да напишу устав о конститутивности народа у ентитетима, што је школски пример уставне патологије“, каже Благојевић за Спутњик.
Он у еклатантне примере те патологије сврстава и најновију одлуку Уставног суда везану за Дан Републике Српске, 9. јануар, која је, такође, донета прегласавањем, иако у њој нема ничег неуставног. Тумачење да се у том датуму не препознају остали конститутивни народи, он види само као корак до доношења тога, с истим образложењем, што би значило и гашење имена Република Српска, а тиме и Републике Српске.
По оцени политиколога Велизара Антића, најновија одлука одлазеће администрације у Вашингтону је дефинитивно политичка. На питање да ли је због кршења Дејтонског споразума страдао ико осим високих званичника и представника РС, он каже да колико је њему познато — није. Подсећа да је својевремено смењен не само председник РС Никола Поплашен, него и структура и гарнитура тада владајуће Српске демократске странке у РС. Сви политичари који су били у врху те странке, стављени су на такве листе, и било им је онемогућено даље бављење политиком.
„Забрана бављења политиком, када су у питању Хрвати и Бошњаци, била је само у случају оних који су били на оптужницама Хашког суда“, подсећа Антић, али и додаје да се то све дешавало у поратном периоду када је Србе, од међународне заједнице означене као кривце, требало „смирити и умирити“.
Чедомир Антић пак напомиње да кршење Дејтонског споразума није било неочекивано и подсећа на „признање“ Ричарда Холбрука да је он био доживљен као средство за заустављање рата. Дакле Србе је, додаје он, требало заварати на годину-две, а онда им наметнути све што је било предвиђено плановима Бошњака и САД.
Да ли је дошло време за ново „смиривање“ Срба који су се под Додиком отели контроли? Обамине демократе су крај мандата зачиниле бавећи се Србима, односно непослушним председником РС. Можда то уради и нова Трампова администрација враћајући ствари у „нормално“ стање.
