ДОС, скраћеница од имена за Демократску опозицију Србије, широку коалицију странака различите идеологије, које су победиле Слободана Милошевића на изборима 2000. године, поново је у употреби. Овај пут, међутим, у сасвим другом значењу од онога од пре 17 година.
У данашње време та скраћеница користи се пежоративно, као ознака којом се на известан начин жигошу поједини председнички кандидати или особе које су најавиле да ће се кандидовати на предстојећим председничким изборима у Србији, желећи на тај начин да подсете грађане да су ти кандидати били део претходних власти.
Протоком времена, речи мењају своја значења, тако је и са скраћеницом ДОС. Године 2000. сам помен те скраћенице будио је наду у бољу будућност, Србију без санкција, развијену, са пријатељима у свету, уважену чланицу међународне заједнице, земљу у којој су мир и просперитет гарантовани демократским поретком.
Таква асоцијација на помен ДОС–а крунила се готово сваким даном од ступања коалиције на власт. Међусобне размирице међу вођама коалиције, суревњивости и анимозитети све више су испливавали на видело. Свађе су се претварале у афере без краја и конца. Приватизација, која је требало да обезбеди фер амбијент за пословање, претворила се у своју супротност — буразерску економију. Уместо једнаких шанси за све, начела прокламованог 2000. године, систем је постао непотистички и плутократски.
Укратко, ДОС је 2000. године, када је дошао на власт, наследио Србију као празан лист папира — могао је на њему да испише шта је хтео. Све опције су биле отворене. Србија је могла да постане земља са најмодернијим и најнапреднијим политичким системом у Европи. Догодило се супротно. Грађани су се осетили изданим и првом приликом поздравили су успон нове политичке снаге.
Трансформација скраћенице ДОС показује сву трагику новије српске историје, јер је за кратко време, од имена које буди наду, постала синоним за крађу, не само у материјалном смислу, већ за крађу оног највреднијег што човек поседује, а што је ненадокнадиво — наде и времена.
Јер узети човеку наду значи од њега начинити робота без осећања, вере и самопоштовања, кадрог само да механички обавља посао. Одузимање наде значи разарање друштва, а друштво је у Србији много пре било историјска супстанца, него држава која је постојала и нестајала, ширила се и скупљала. За разлику од државе, друштво, заједница, у српском народу је била историјска константа.
Ко ће људима, који су 2000. године, када је ДОС дошао на власт, имали између 20 и 25 година, да надокнади изгубљену деценију? Те генерације једну деценију су већ изгубиле у ратовима и санкцијама, још једну су изгубиле у досовским препуцавањима, аферама и неодржаним обећањима.
Зато данас рећи за некога да је „досовски кандидат“ не носи у себи ништа позитивно. Оквалификовати данас некога као досовског кандидата подсећање је на изгубљене наде и на изгубљено време, на пропуштене шансе.
Зато је и случај Велимира Илића, некада једног од најагресивнијих противника Слободана Милошевића, лидера ДОС–а који је багером јуришао на Скупштину 5. октобра, а сада је окренуо леђа властима — парадигматичан. И он је сам себе разоткрио да се није идеолошки разишао са дојучерашњим партнерима, већ је реч о синекури — предуго је чекао фотељу директора једног важног државног предузећа коју није добио.
И такви примери разоткривају одговор на питање зашто се скраћеница ДОС, од појма који је будио наду, претворила у негативан епитет.
