Није Доналд Трамп победио на изборима захваљујући Твитеру, већ првенствено захваљујући себи.
Наиме, како за Спутњик појашњава Зоран Станојевић, уредник на Јавном сервису и дугогодишњи познавалац развоја интернета и трендова на њему — друштвени медији попут Твитера и Фејсбука највише имају утицаја кад су испреплетени са традиционалним медијима, штампом и телевизијом.
Трамп је у Америци, сугерише Станојевић, могао да води кампању на друштвеним медијима зато што су се конвенционални медији „пецали“ на све што он напише.
Само нека звони, одзвањаће
„Нови амерички председник је био права ’златна кока‘ за медије. Где год се појавио, ту је гледаност била огромна. Тако да је могао да користи ехо својих твитова. Иначе, да је неки други политичар, који није атрактиван, покушао да прави искључиво кампању на друштвеним медијима, тешко да би прешао ниво подршке од неколико процената. Толики је реалан утицај Твитера самог по себи“, констатује Станојевић.
Слично правило важи и за Србију, истиче он, јер би тешко онај ко би правио кампању искључиво на друштвеним медијима могао да пребаци више од 10 одсто подршке бирача.
Колики је стварно утицај друштвених мрежа, које многи називају друштвеним медијима, дакле средствима информисања, у политичким кампањама, било у свету, било на примеру Србије?
Да ли је оно што називамо виртуелни свет стварно постало верна копија реалног света или чак исто као он? Или пак по среди имамо неко друго објашњење за толику причу о ономе шта политичари раде на Твитеру и Фејсбуку?
Опрезно са „птичицом“
О важности ових мрежа/медија почело је више да се говори од прве изборне кампање Брака Обаме 2008. У годинама после тога све чешће је помињана политичка кампања на интернету, а тренутно је доживела неку врсту зенита константним цитирањем твитова Доналда Трампа.
„Не треба прецењивати могућности које друштвени медији имају, али их не треба ни потцењивати зато што је ту могуће без икаквог заустављања објавити разне информације без контроле, без уредника који би из било ког разлога нешто одбио да пусти, с правом или без права“, подвлачи Станојевић.
Због тога што је могуће објављивати свашта, прецизира Станојевић, корисници ових медија примају и праве и лажне вести јер имају проблем да разлуче шта је истина. Међутим, кад се одлучују, узимају у обзир све што се око њих дешава.
Сам домет друштвених медија не можемо да измеримо управо због тога што они одјекују. И онда не знамо да ли је нека ствар дошла са Твитера или Фејсбука или је стигла са других медија на Фејсбук и Твитер.
Од 2008. и кампање Барака Обаме, па до 2011. су свету је, према тумачењу интернет-консултанта и блогера Драгана Варагића, владао тренд позитивног утицаја, односно, неки политичар је коришћењем друштвених мрежа могао да стекне позитиван утицај. Међутим, истиче он, од 2011. у свету, а у Србији од 2013, почиње супротан тренд — друштвене мреже се примарно користе за дезинформације.
„Све је почело после ’Арапског пролећа‘, кад су тамошње опозиционе снаге које су нетом раније изгубиле власт почеле да шире дезинформације. Због тога што обични људи нису схватали о чему се ради, успели су да пуно тога лошег да ураде. Касније се тај тренд дезинформисања преносио и на остале земље. Па и на Србију“, јасан је Варагић.
Сад је то, додаје, са лажним вестима у Америци, покренуло читав тренд у новинарству — како да се избегне и како да Фејсбук или Гугл обележавају вести које нису тачне.
Практично, живимо у времену дезавуисања јавности, повлачи Варагић, истичући да је потпуно друга прича чињеница да постоје утицајни појединци, као што је Трамп, који својим статусима и твитовима омогућавају да се новинари и медији забављају.
Опредељење тек после телевизије
Број активних корисника Твитера у Србији се креће између 150 и 200 хиљада и тај број је, гледајући однос са бројем становника, показатељ да се Твитер двоструко више користи у Србији него у Енглеској, на пример.
Међутим, овај број корисника Твитера у поређењу са конзументима радија или телевизије је веома мали. Такође, ако се посматрају реакције одређеног процента активних корисника Твитера на неку политичку вест, онда је то зрнце песка у пустињи.
На друштвеним медијима, поготову на Твитеру, налази се можда пет одсто активних грађана, констатује Зоран Станојевић, те због тога каже да они праве смог, пошто се стиче утисак да сви због броја њихових порука и ретвитова говоре на исти начин. Што није тачно.
„Просечан твитераш, ако запрати неколико популарних твитераша, имаће утисак да јавно мњење размишља битно другачије од онога што је реална ситуација. Зато сматрам да људи и даље првенствено своје мишљење стварају гледајући телевизију. Чак не и читајући новине“, посебно истиче Станојевић.
Дакле, нема победе без телевизије. А то што се 2010, 2011, 2012. и у Србији и у региону сматрало да је интернет чаробни штапић који ће заменити већину других начина комуникације је грешка.
Примера ради, тај исти Барак Обама од кога је све и почело, у кампањи 2012. је од укупног буџета за медије за друштвене мреже издвојио 60 милиона долара, што је само шест одсто укупне суме. И доказ мале улоге друштвених медија.
