„Држим потребним прекрајање Дејтонског споразума на начин да Хрвати бирају своје представнике, да не буде прегласавања. Тиме би се Хрватима дала сигурност да су у БиХ код куће“, рече пре неколико дана у Вуковару надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић. Притом се, као, огради да није човек од политике и права, већ „пастир посвећен изградњи људских права и достојанства, једнаких права, вјерских и грађанских слобода, права на рад и живот, за шта ће се наставити борити“.
Блајбург и Бањалука — ништа заједничко
Кардинал Пуљић још рече да је у БиХ након Дејтона заустављен рат, али „нажалост, није успостављен праведан мир“, те да је настављен перфидни начин етничког чишћења јер нема једнаких права за све.
Није ово првина мешања у политику католичком великодостојнику у Босни и Херцеговини. „Нису се неке странке из РС зближиле са неким странкама хрватског народа из љубави него из интереса, јер желе помоћу њих сачувати своје привилегије“, оцењивао је надбискуп Пуљић пре неколико година.
И бањалучки бискуп Фрањо Комарица не посустаје у оценама „да се током рата на подручју Републике Српске догодио геноцид над Хрватима католицима“ и упозорава да се „20 година након рата ништа не подузима како би се то стање поправило“.
Бискуп Комарица дозвољавао је себи и поређења Блајбурга са догађајима у Бањалуци током рата.
„Ми смо овде Блајбург. То је мука, и то сам желео у Блајбургу да поручим. Људи, шта ви говорите овде? Дођите у Бањалуку па видите, тамо је Блајбург. Где су Бањалучани, зашто су они побијени, зашто је њима одузето право на идентитет? Немају право на своје родно место. То је Блајбург за мене“, тврдио је Комарица.
Истицао је, посебно, да се „покушавају заборавити прогони из Бањалуке, баш као што се деценијама покушавала игнорисати истина о збивањима на Блајбургу“. Има пак хроничара који тврде да је управо овај бискуп помагао Хрватима продају некретнина у Босни и Херцеговини и одлазак у Загреб. Исти ти хроничари констатују да они Хрвати који су се добро удомили немају разлог да све напуштају и враћају се у БиХ.
Вербални инциденти лоших намера
На реторику поменутих католичких великодостојника можемо додати недавно „васкрсавање“ на јавној сцени некадашњег врховног поглавара Исламске заједнице у БиХ и актуелног председника Светског бошњачког конгреса Мустафе Церића који је у Његошевом „Горском вијенцу“ препознао „корене геноцида према Бошњацима“ и затражио да се, не само у БиХ, него и у Црној Гори и другде, забрани изучавање и читање тог дела.
Иако би и онолико Бошњака признало да Церић и Његош не могу чак ни у исту реченицу, цитирамо овакве изјаве јер нам се чини да нису коинцидентне већ намерно инцидентне.
Однос невладиних активиста са простора бивше СФРЈ према овом питању је више него занимљив. Цивилци, који једва чекају неку изјаву поглавара, владика или било кога ко има икакве везе са Српском православном црквом па да скоче и окоме се прво на говорника, а потом и на изјаву, сад све ово игноришу као комунисти дисидентску литературу.
Све то чине правдајући се секуларизмом, иако пречесто изјаве и они који их изговоре никако не желе да воде државу, што би било противно секуларизму. На недавни Божић многима засмета уношење Бадњака у Председништво Србије, иако ни то није ударац на секуларност. Међутим, величање Блајбурга као да пречују. Очито им се рецептори пале само на неколико (задатих) фраза.
И сад кад у Босни и Херцеговини — у којој нема шта нема, само је сукоба превише — католички бискупи желе да „прекрајају“, нико да чује. Пречеста „правдања“ типа ми гледамо у наше двориште (Србију), а за друга нека гледају њихови активисти, делују уверљиво као кад умазано дете изађе из шпајза и куне се да пекмез пипнуло није.
Но, да се вратимо на узрок, а дежурни „ватрогасци“ ће бити такви док процењују да има одакле да „капље“.
Степинац — главни узрок
Доиста, откуд овако учестале изјаве верских представника које су далеко од „пастирских“, како то великодостојници воле да кажу за себе?
За политичаре је некако (постало) „логично“ да уместо економије — које нема, гласачима нуде не политику као начин управљања, већ ону најбанализованију дневну одокативну политику која буди никад заспале националне емоције, поготову у Босни. Шта је са поглаварима? Ко се њима „јавио“? И зашто громогласно ћуте антиратни активисти? Где је осуда?
Тачно је, Хрвати у Босни и Херцеговини су ни на небу ни на земљи, политички. Немају свој ентитет, иако им баш Српска и њени представници никад то нису оспоравали. Напротив.
Поглавари, међутим, то игноришу, а добри познаваоци тамошњих прилика то директно доводе у везу са беатификацијом Алојзија Степинца, односно са тиме да су очито контакти СПЦ и Ватикана помогли да (бар засад) проглашења Степинца за свеца не буде.
И отуда двозначност и велика учесталост изјава бискупа у Босни и Херцеговини.
