Када говоримо о Драгу Пилселу, говоримо о човеку који је много тога прошао — његов животни пут водио је од поклоника усташког покрета у Аргентини, којем је, због породице припадао, до проминентног новинара, антифашисте и борца за људска права. Пилсел је био један од првих хрватских новинара који је указао на злочине почињене над преосталим Србима тoком операције „Олуја“ и након ње. Живот и дело кардинала Степинца, Пилсел систематски проучава од 1991. године, па ће се тешко наћи новинар који о Степинцу зна више од Пилсела.
Такође, каже, као хришћанин и теолог развија добре односе са представницима Српске православне цркве. Пилсел активно прати рад међуцрквене комисије која би требало да дâ историјску оцену улоге покојног загребачког надбискупа Алојзија Степинца пре, током и након Другог светског рата.
После првог сусрета, на коме се Комисија договарала о методологији рада, уследио је први практичан сусрет у Загребу, на коме је Комисија расправљала о улози кардинала Степинца откако је постао загребачки надбискуп, 1937, па до настанка НДХ. Комисија је такође затражила отварање архива папе из времена Другог светског рата, Пија XII и тадашњег ватиканског државног секретара Тисерана. НДХ и надбискуп Степинац су од Ватикана тражили признање, али папа Пије XII није хтео да призна НДХ, а из његове и архиве ватиканског државног секретара, Комисија ће моћи да види каква је била комуникација између Ватикана и Загреба, каже Пилсел. Модератор рада Комисије, отац Ардуро, обећао је да ће отворити ове архиве. Затражио је имена особа које би испред српских чланова Комисије ушли у ватиканске архиве и ускоро би тај посао требало би да крене, ексклузивно сазнаје Пилсел.
Комисија је на загребачком састанку, каже Пилсел, покушала да апсолвира рад кардинала Степинца пре рата. Српска страна је, према Пилселовим речима, показала да су већ тада настали проблеми.
„Наиме, тридесетих година Степинац постаје надбискуп, прво помоћни, па онда 1937. и пуног наслова и помогао је да се обликује Католичка акција и још неке друге црквене организације које су биле расадник кадрова за усташки покрет. Тако да некаква одговорност Степинца не почиње 1941, наравно да након те године она добија пуно другачију конотацију и тежину“, каже Пилсел.
Да ли је Степинац, помогавши оснивање Католичке акције, био свестан куда то води?
— Куда води шта? Морамо бити јако прецизни. Тешко је рећи је ли знао да ће се чланови Католичке акције радикализоват. Мени је занимљивије нешто друго, а на шта сам упозорио српске чланове у Комисији. Наиме, Степинац има антрополошко образовање, које му помаже да 1938. буде препознат од папе Пија XI, претходника папе Пија XII, као саветник у настанку врло важне енциклике. Пијe XI, суочен са грозотом нацизма, хоће да објави енциклику која је требало да добије име „Јединство људског рода“ — на латинском „Humani generis unitas“. Пије XI дошао је у контакт са једним америчким теологом француског порекла, Џоном Лафаржом, који је докторирао на темељу америчког расизма. Тај ће докторат касније послужити Мартину Лутеру Кингу када је устројио покрет за људска права. Пије XI долази у посед тог доктората, јако задовољан зове тог америчког исусовца и каже му какав му је текст потребан и да, док буде истраживао, обавезно обиђе младог загребачког надбискупа, који први у Европи отвара Каритас за прихват избеглица из Трећег рајха. Махом су то били Јевреји који су након Аншлуса из Беча и других места бежали према југу. Степинац те 1938, да будем пластичан, апсолутно разуме опасност хипернационализма, нацизма и расизма јер као саветник учествује у стварању те енциклике, која, нажалост, никада није објављена јер је Пије XI умро три дана пре планираног дана објаве. Његов наследник, спорни папа Пије XII закључава ту енциклику. Она је откривена деведесетих година и објављена је. Ја сам је дао превести на хрватски језик. У својим мемоарима Џон Лафарж 1954. описује Степинца као изузетно луцидног, паметног и обавештеног човека. Поставља се питање и српским и хрватским историчарима у Комисији: како је могуће да 1938. Степинац тако добро разуме нарав национализма, а 1941. бива глув и слеп пред навалом усташког дивљања. То је, дакле, проблем. На то треба квалитетно аргументима и документима знати одговорити и зато ми се чини да ће се сада направити кључан искорак, када у фебруару у Новом Саду почне поглавље где ће се разговарати о ратном Степинцу. Али већ сада можемо рећи да је Комисија направила неке важне кораке.
Степинац је у младости био солунски добровољац. Шта се у њему догодило да порекне Југославију?
— Мислим да се о томе не може једнозначно говорити. Он као млади војник још не размишља о свештеничком позиву, мисли да ће постати агроном, има девојку. Наравно да он тада има свест о лојалности према Југославији. Међутим, догађа се убиство хрватских првака у југословенској скупштини и након тога почиње диктатура која је за Хрвате била неприхватљива. Посебно за Степинца. Он тридесетих година бива доста везан за структуре Хрватске сељачке странке (ХСС). Мислим да Комисија то није успела обухватити, можда ће у коначном извештају о томе бити речи, међутим Србима је прилично непозната улога Степинца пре рата и његова повезаност са ХСС-ом, странком која се 1941. распада. Након договора Цветковић—Мачек и након стварања Бановине Хрватске, постоји један тренутак оптимизма, али 1941, након успоставе НДХ, ХСС се распада. Једна фракција иде у усташе, друга остаје пасивна, трећа иде у партизане, четврта подржава владу у Лондону. Степинац је у проблемима, јер се Католичка акција и ХСС, чији су односи умрежени, разводњују и он губи тло под ногама. Он, дакле, више нема квалитетну комуникацију као надбискуп, као црквени вођа и ту настају проблеми. Он је био интелектуалац, али није имао за то време потребне пасторалне и комуниколошке вештине. Степинац тада показује неспособност да разуме околности. Тај феномен називам „домољубна блокада духа“.
Шта под тим појмом подразумевате?
— Наиме, толико желите тај политички пројекат који се зове „слободна Хрватска“, да сте спремни да зажмурите и на најсвирепије злочине. Зато је патријарх Иринеј у име СПЦ написао писмо, које сам први на простору бивше Југославије објавио, наравно, сажето, али ускоро ћу га објавити у целости, јер мислим да је потребно да српска јавност има целовити увид у аргументе које је папа Фрањо уважио предложивши СПЦ да се формира речена Комисија, у коме се каже да је Степинац углавном ћутао. Шта то значи ћутање? Није тачно да је увек и у свему ћутао, али доминантан називник за његово понашање јесте једно компромисерско понашање. Оно не смета само Србима, то смета Јеврејима и Ромима. Ромска заједница је највише настрадала. Када гледамо документе усташког покрета, којима се Роми шаљу у Јасеновац, видимо да их уопште нису пописивали по имену и презимену, него су само поручивали да шаљу толико и толико вагона Рома. То је нешто престрашно. Дакле, и Степинац, када реагује на расне законе и чињеницу да се Јевреји воде сточним вагонима у Јасеновац, реагује отприлике — па добро, ако их већ морате тамо одвести, дајте им воде. Карикирам, али хоћу да кажем, нису само Срби са правом љути на Степинца. Наравно, постоји и нас неколико Хрвата који постављамо питање из те исте перспективе из које је он деловао. Из хришћанске антропологије. Као теолог постављам питање зашто му је била потребна Дијана Будисављевић да се организује спасавање козарачке деце? Зашто то није изашло из њега самога?
Степинац је знао шта се дешава. На пример, мостарски бискуп Алојзије Мишић му је доставио детаљан опис усташких злочина над Србима у Херцеговини.
— Зато је јако важно ово што ће комисија радити у Новом Саду, Подгорици и Славонској Пожеги, три постаје те расправе о „ратном Степинцу“. И јако је важно да Комисија не буде изиграна од стране Свете столице и да Ватикан испуни обавезу и отвори архиве Пија XII и кардинала Тисерана, да српска страна тачно види каква је била комуникација и шта се све говорило између Загреба, где не делује само Степинац већ и легат, опат Марконе као изасланик Свете столице (нека врста отправника послова, јер Света столица, понављам, није имала амбасаду у Загребу) и Ватикана за време НДХ.
Мислите ли да ће Ватикан испунити обавезу?
— Морају, обећали су.
