Црта ли то Србија своју нову карту арапског света? И док је била део Југославије, увек је имала добре политичке и економске односе са арапским државама, од Либије, преко Египта, Сирије, до Ирака. До распада СФРЈ, Либија је била један од најзначајнијих партнера југословенске и српске привреде. Седамдесетих и осамдесетих година 20. века домаћа предузећа су реализовала велике инвестиционе пројекте у тој земљи, а извоз у Либију до увођења санкција Србији достизао је 200 милиона долара. Само вредност инвестиционих пројеката које су наша предузећа извела процењен је на три милијарде долара. Лука у Бенгазију, она у Мисрати, седам рибарских лука, рафинерија Рас Лануф, војна академија, недовршени лукобран у Триполију…
Распад Југославије је значио преокрет после кога више ништа није било исто. После 2.000. године, додуше, поново су нормализовани односи, али је на пример 2010. укупна размена са Либијом била око 150 милиона долара, од чега је наш извоз био скромних седам милиона долара. Остало је био увоз, и то 99 одсто либијске нафте.
Слично је било и са осталим „старим“ арапским савезницима. Прво више није било српске привреде на препознатљивој арапској мапи, а онда су захваљујући америчкој специјалности званој „извоз демократије“, на крилима „арапског пролећа“ практично нестале и саме државе. Неке још крваре, а неке и даље покушавају да се „саставе“.
Зато и не чуди што је Србија почела да „црта“ своју нову карту арапског света, који је већ увелико добио друге координате. Тако је данас Катар, земља са највећим приходом на свету по глави становника од 140.000 долара годишње, пре само 70 година био једно од најсиромашнијих места на планети, британски протекторат који је живео од риболова и продаје бисерних шкољки. Док нису почели да експлоатишу нафту, уосталом као и Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати.
Управо су то арапске земље на које рачунамо у будућој привредној сарадњи. И док је ових дана министар рада Расим Љајић покушавао да успостави нове мостове привредне сарадње са Саудијском Арабијом, катарски шеф дипломатије шеик Мохамед бин Абдулрахман eл Тани у Београду поручује да је његова држава заинтересована за сарадњу са нашом земљом у бројним областима. Размена је тренутно скромних седам-осам милиона долара. Где Катар са државним Инвестиционим фондом, који располаже са 170 милијарди долара, може да буде партнер Србији?
Тани рече да је држава Катар озбиљно схватила позив председника Србије да катарске компаније инвестирају у Србији и заинтересована је, између осталог, за сарадњу у наменској индустрији, информационој технологији, пољопривреди…
Али као што за пут од њиве до трпезе треба времена, тако је управо потписан Меморандум, како је оценио Тани, тек платформа за размену мишљења.
Исто тако не треба да чуди што је Љајић у посети Саудијској Арабији био заједно са министром спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине Мирком Шаровићем. Посету су крунисали пријемом код краља Салмана, са којим су разговарали о могућности да Саудијска Арабија финансира заједнички инфраструктурни пројекат Србије и Босне и Херцеговине.
„Остаје да се ми договоримо који ће то пројекат бити и да онда аплицирамо код Саудијског фонда за развој, где постоје велике шансе да добијемо средства за реализацију тог пројекта“, пренео је Љајић. А могли бисмо, кажу, да привучемо више туриста, извозимо прехрамбене производе, градимо код њих. Тек, формиран је заједнички трилатерални комитет који ће се бавити креирањем и праћењем активности које треба да допринесу већој трговинској размени и реализацији саудијских инвестиција у Србији и Босни и Херцеговини.
Заједно је лакше. Прво се успоставља поверење учесталим контактима, па кад политичари утру пут, онда на ред долази и улагање. Нема ништа преко ноћи, поготово на терену који је нов за обе стране. То смо видели и у случају Уједињених Арапских Емирата. Од прве посете наших званичника Емиратима прошло је пет година. Много тога је најављено, а за сада је најширој јавности „видљив“ „Ер Србија“, почетак градње „Београда на води“, као и два кредита од по милијарду долара са повољном каматом, један за подршку буџету, други за наводњавање.
Никада није лако почињати од нуле. А када ћемо почети да сабирамо резултате или убирамо плодове то тешко ко може да прогнозира. Свет је постао много динамичније место него што је било ко могао да предвиди.
