Занимљиво је да се за поновно увођење служења редовног војног рока највише залаже премијер Пленковић, који га сам није служио из здравствених разлога.
„Андреј Пленковић ослобођен је служења војног рока из здравствених разлога због урођене анемије“, речено је хрватским медијима у кабинету премијера.
Иначе, Пленковић је раније изјавио да хрватски народ воли војску, те да идејом о поновном увођењу обавезног служења војног рока жели да Оружане снаге Хрватске учини атрактивним за младе људе и нове генерације, које се, како је рекао, не сећају Домовинског рата.
Пленковић је тада најавио да ће то бити тема којом ће се власт бавити у наредним месецима.
Према писању „Дојче велеа“, причу о војном року лансирали су медији, а идеја је, како се наводи, наводно припремана у тајности и није требало дуго чекати на њену потврду из самог врха власти.
Догодила се истовремено и са формалним затирањем реформе школства коју је летос протестима подржало више од 40.000 грађана, па је тако вест да је премијер Пленковић сменио кадар који је требало да спроведе реформу прошла испод радара јавности, наводи тај радио.
Указује се, међутим, да обавезни војни рок у Хрватској није никада укинут. Он је и даље уграђен у Закон о одбрани и траје шест месеци.
Владајућа ХДЗ га, како се наводи, у Сабору може оживети баш као што га је замрзнуо 2008. године.
Логично је, ако се то догоди, да ће морати и да промени закон у случају најављеног „летњег кампа“ у којем би се регрути бавили друштвено-корисним радом, „садили цвеће и помало гланцали пушку“.
За стручњака за безбедност Мирка Биланџића са Филозофског факултета у Загребу питање обавезног војног рока је вишедимензионално: од националне безбедности, преко политичке, до економске димензије.
Не треба заборавити ни цивилно-војне односе, који су, према професору, један од стубова демократије.
„Кад ставимо то све на једно место, онда доносимо одлуку хоћемо ли имати војни рок. Хрватска је 2008. године донела одлуку о укидању војног рока. То је тада било питање политичке психологије, еуфорије око уласка у НАТО, а не стратешко промишљање. Чини ми се да је то била стратешки нерационална одлука. Војни рок није требало укидати“, казао је.
Биланџић напомиње да стандарди НАТО-а нису тражили распуштање редовне војске, па и данас унутар Савеза постоје државе са општом војном обавезом. Државе морају бити способне да бране Савез, али је њима препуштено како ће то чинити.
„Хрватска је последња држава у Европи која је изашла из рата и само неколико година након тога је укинула војни рок. То је специфично с обзиром на улогу и углед војске у друштву. То је институција која има највећи јавни углед у Хрватској“, подсећа Биланџић.
Цивилне организације оштро одбацују помисао на ту идеју наводећи да се ради о милитаризацији друштва и ирационалном трошењу процењених 400 милиона куна (око 53 милиона евра) годишње.
И војни аналитичар Игор Табак, уредник портала „Одбрана и сигурност“, каже да је од укидања обавезног војног рока подигнут стандард у наоружању и опремању војника.
„Не само да таква опрема није јефтина, већ она има и рок трајања. Дакле, за разлику од некадашње челичне кациге, која се могло користити деценијама, данашња опрема за балистичку заштиту војника у правилу тражи замену на сваких пет година, односно у року који прецизира произвођач. Све то спомињемо у ситуацији када је за актуелних 5.464 војника, 5.358 подофицира и 3.111 официра у току идуће године планирана куповина само 500 нових кевларских кацига, што је број који ни протеклих година није битно варирао у својој недовољности“, анализира Табак.
Но предности војног рока су неупоредиве у односу на утемељене приговоре, наводи Биланџић.
„Ако је новац паметно уложен и кад постоји нематеријални профит, то је добра инвестиција, поготово у региону неизграђених фрагилних држава.“
Тако Биланџић као безбедносне проблеме наводи Босну и Херцеговину, те исламизацију и реисламизацију низа држава.
„Нема дилеме да и Црна Гора има проблема, да Србија има рецидиве прошлости и лидере који произлазе из великосрпског комплекса. Ако узмете све проблеме који су се догодили у региону, Србија са свима има проблем“, наводи тај стручњак.
Може ли се увођење обавезног војног рока посматрати као губитак поверења у НАТО, а након доласка Доналда Трампа у Белу кућу?
„Амерички председник је најмоћнија институција, а његови потези имплицирају психолошке димензије. Стандарди прописују да чланице улажу по два одсто националног БДП-а у одбрану. Тога се држе само четири државе. Након ’брегзита‘ долазимо у ситуацију да европску сигурност финансирају неевропске државе. Трамп је пословни човек који је рекао да то неће радити. Ако НАТО није гарант европске сигурности, морате се побринути за ту европску сигурност. Сигурно је и то утицало на схватање да је национална сигурност првенствено питање националне државе“, каже Биланџић.
Ипак, тешко је не приметити да би се кроз обавезну војску такво „војно образовање“ пружило само мушкарцима, док би жене у „летњи камп“ или „војску за сиромашне“ улазиле тек ако то желе. Једнако је приметно да се против такве регулативе нису побуниле организације које се боре за равноправност полова.
Може ли се за месец дана направити војник, пита „Дојче веле“.
„То је неозбиљно. Ако су циљ социјална солидарност и укључење војске у друштво, може ли се то направити за три седмице? Ако је циљ стицање војних способности, може ли се то учинити за три седмице? Ако је циљ површно упознавање са војном организацијом, довољна су три дана“, тврди Биланџић и наставља:
„Постоје модели и прорачуни, зависно од стратегије. Ако имате примену социјалних и стручних знање, па све повежете са економском ситуацијом, чини ми се да земље попут Хрватске могу за 3 до 4 месеца да добију оно што желе од војног рока. У том времену се могу стећи социјализација и елементарна стручна знања.“
Војни аналитичар Игор Табак упозорава да би присилно позивање младих мушкараца на „камповање“ уз радно преваспитање могло опет да резултира високим бројем приговора савести, института за чије су се укидање већ заузели у генералским редовима.
„Већ се могла чути и битно прагматичнија аргументација — како се планирани термини летњег третмана редова директно преклапају са главним раздобљем сезонског рада у Хрватској, који многима даје прилику за краткотрајну зараду у друштву у којем нормалних послова за младе више заправо ни нема“, закључује Табак.
