Иако је прошло четврт века од формалног завршетка Хладног рата (пре четврт века председници Русије и САД, Борис Јељцин и Џорџ Буш, потписали су у Кемп Дејвиду декларацију о престанку непријатељстава двеју земаља), бивши Југословени са сетом и носталгијом сећају се времена несврстаности, као што се већина њих са истим осећањима сећа и Југославије.
Политика несврставања оличена у Јосипу Брозу Титу донела је грађанима Југославије многе користи, економске и политичке. Захваљујући тој политици, Југославија је одржавала и развијала односе са оба идеолошка блока на које је тадашњи свет био подељен.
Са друге стране, југословенске компаније, а тиме и њени грађани, имале су велике економске користи од добрих односа са афричким и азијским државама, тек изашлим испод западњачког колонијалног јарма. Захваљујући политици несврстаности, југословенски „црвени пасош“ био је довољан за обилазак света без виза. Уз политику неутралности ишао је и осећај величине и угледа у свету.
Од краја Хладног рата, свет се умногоме променио. Југославија се распала, а Србија је прошла кроз голготу као мало која држава у свету. И међународне прилике су се промениле — од покушаја успостављања униполарног света, са САД као хегемоном до мултиполарног света у настанку у другој деценији 21. века.
У Покрету несврстаних, Србија данас има статус посматрача, а концепт војне неутралности, проглашен 2008. многе подсећа на политику несврставања коју је водила бивша држава. Међутим, ова два политичка концепта су неупоредива, сматрају стручњаци.
Када кажемо несврстаност Југославије, не мислимо само на неутралност, каже историчар Предраг Марковић.
„Несврстани су били проактиван покрет и били су организација са више од 100 чланица чији се глас веома чуо. Тако да апсолутно не постоји чак ни концептуална сличност неутралности и несврстаности јер, пре свега, несврстани су Југославији давали једну огромну преговарачку снагу коју данас не може да има ниједна мала земља. Снага Југославије која је произилазила из позиције једне од водећих земаља несврстаних је нешто што је непоновљиво и што не само данашња Србија, него ниједна тако мала земља не може ни да сања“, објашњава Марковић.
Према речима историчара Бојана Димитријевића, идеја прокламоване војне неутралности је последица једностраног проглашења Косова за самосталну државу.
„Никако не бих упоређивао ову прокламовану неутралност са политиком из времена Хладног рата, коју је Југославија тада форсирала, зато што је реч о две сасвим другачије појаве. Србија у данашњици нимало није налик Југославији, нити су светске и европске околности једнаке позицији Југославије из тог времена. Сва та тумачења су, можда, натегнуте компарације, просто желе да објасне садашњу позицију Србије као веома оригиналну. Мислим да војна неутралност Србије није добар израз промишљања Србије у данашњем безбедносном оквиру, а са друге стране, сигурно је да оно што је Југославија имала као могућност неопредељивања у времену између ′50-их и ′90-их година била је последица подела у Европи и свету на два блока који су доминирали у тадашњој безбедносној констелацији“, објашњава Димитријевић.
Ни по историјској аналогији ни по садашњој позицији Србија не може да се пореди са политиком несврстаности коју је Југославија водила у време Хладног рата, закључује Димитријевић.
Данашња Србија, према Марковићевом мишљењу, не би требало да се ни на који начин укључује у сукобе великих сила.
„Ми морамо да нестанемо са радара великих сила на неко време и да се стабилизујемо као држава. Србија је као влат траве у борби слонова. Било какво њено веће ангажовање довело би до тога да буде прегажена“, сматра Марковић.
Србија нема ресурсе како би форсирала свој значај на међународној сцени, каже Димитријевић. Тешко је проценити како Србија да се понаша у данашњим међународним околностима, додаје. Према његовом мишљењу, моменат када је Србија могла да се прикључи ЕУ и НАТО-у прошао је пре више од деценије. Србији остаје да лавира између великих сила, што је излаже њиховим честим диктатима, а то није положај који наша држава заслужује, закључује Димитријевић.
