Владика Теодосије (Шибалић) у интервјуу за РИА Новости говорио је и о ситуацији у којој живе Срби на Космету, као и о томе шта је обновљено од српских светиња уништених у погрому марта 2004. године.
Колико цркава и манастира данас функционише на Космету? Да ли има отворених цркава и свештеника у Приштини?
— У Епархији рашко-призренској, на територији Косова и Метохије, тренутно имамо 160 парохијских храмова и 14 активних манастира. У Приштини постоји стара Црква Светог Николе из 19. века, која је била запаљена у мартовском погрому 2004. године и она је, за сада, делимично обновљена. У њој служи један свештеник и ђакон, који ту живе са својим породицама. Незавршени Храм Христа Спаса у центру града изложен је сталним скрнављењима и провокацијама и, нажалост, немамо средстава ни могућности да ту цркву сада завршимо.
Колико jе обновљено храмова и манастира који су уништени у мартовском погрому 2004. године? Да ли екстремне групе и сада скрнаве и уништавају српске православне светиње, врше нападе на свештеника и монаха у покраjини?
— Од храмова и манастира, који су уништени у мартовском погрому 2004. године, већина је обновљена. Рађено је по фазама обнове на свим објектима и до 2010. године завршено је 70 одсто посла. Рад Комисије за обнову, који је водио Савет Европе, потом је стао, јер је Приштина инсистирала да српски Завод за заштиту споменика културе из Београда не може више да учествује у процесу обнове. У међувремену неки објекти су обновљени уз помоћ Владе Републике Србије, Европске уније, норвешких власти, а помоћ за обнову сакупила је и Руска православна црква. Нажалост, већина храмова који су уништени од 1999. већином нису обнављани. Директни напади на наше цркве су сада ређи него пре, изузевши Храм Христа Спаса у Приштини, где се ових година провокације и скрнављења настављају континуирано.
Какве снаге данас обезбеђуjу српске манастире и обjекте СПЦ на Космету? Да ли jе та заштита довољна, да ли jе она на високом нивоу? Са коjима jош тешкоћама се суочавају свештенство и монаштво на КиМ?
— Наше храмове и манастире у већински албанским срединама обезбеђује Косовска полиција мешовитог националног састава. Једино је Манастир Високи Дечани још под заштитом КФОР-а, због изузетно тешке безбедносне ситуације у дечанској општини. До сада нисмо имали озбиљнијих проблема са Косовском полицијом, иако сматрамо да у случају већих нереда они неће бити у могућности да адекватно заштите наше светиње. Наше свештенство и монаштво се сада највише суочавају са институционалним проблемима, проблемима заштите црквене земље, као и повременим вербалним провокацијама. Још није могуће да служимо на свим местима, јер у Мушутишту код Суве Реке локални Албанци упорно онемогућавају долазак повратника Срба и обнову храма из 1314. и манастира из 15. века, који су порушени у лето 1999. године
Имате ли било какву помоћ у свакодневном животу од стране комшиjа — косовских Албанаца — коjи су пријатељски расположени? Или такве jедноставно не постоје, па позитивних контаката са њима у принципу нема?
— Однос са локалним Албанцима није исти у свим деловима Косова и Метохије. Негде постоји релативна толеранција, рецимо у Призрену, а у Ђаковици, Дечанима, Клини имамо много тежу ситуацију. Ситуација је боља него пре у том смислу што више нема толико напада и насиља и што се слободно путује, али атмосфера је и даље прилично напета, посебно ових дана, и постоји велики потенцијал за нове нереде. Волели бисмо да има много више позитивних примера, али готово је немогуће чути било кога међу косовским Албанцима да нешто јавно позитивно каже о нашој Цркви или Србима уопште. У новинама има доста запаљивих текстова са нескривеним изливима етничке нетрпељивости.
Како се развиjа црквени и духовни живот у Призрену, где сад се налази седиште Ваше Епархије? Како мислите, колико је успешна данас црквена мисиjа у целини у Србиjи?
— У Призрену сада у пуном капацитету ради обновљена Богословија Светог Кирила и Методија, са 55 ученика и 13 професора. Сви објекти уништени 2004. године у Богословији, сада су обновљени. Нажалост, Срба у Призрену је мало, једва десетак лица, већином старијих, који нису ни све време у граду, посебно зими. И поред тога богослужење се редовно обавља и имамо на веће празнике поклонике из разних крајева Србије и Црне Горе, који учествују у службама. Што се тиче црквене мисије у Србији, може се рећи да обнова слободног рада и живота Цркве, која је почела деведесетих година, још траје и приличан број млађих људи редовно учествује у црквеном животу. Увек може да се више ради и ми на простору наше Епархије улажемо максималне напоре да Црква помаже народ у добротворним акцијама, па имамо у Епархији шест народних кухиња, у којима се сваког дана храни преко 2.000 социјално угрожених лица.
Како процењујете помоћ, коjу Српскоj цркви на Космету пружа Русиjа, Руска православна црква?
— Помоћ РПЦ нам много значи. Преко Сретењског манастира из Москве, сакупљена су значајна средства за обнову Призренске богословије, а Русија је преко фондова Унеска обезбедила 2,5 милиона долара за обнову порушених православних храмова у нередима 2004. године. Братска православна солидарност Московске патријаршије много нам значи, као и стално залагање Русије да се заштите преостали Срби и наше светиње на Косову и Метохији.
Каква jе Ваша прогноза развоjа ситуациjе са црквеним животом на КиМ? Има ли овде будућност српска заjедница?
— `Срби већ вековима на Косову и Метохији пролазе голготу, али наш народ је увек налазио снаге за духовну обнову. Надамо се да ће тако бити и овај пут и да Срби никада неће у потпуности напустити Косово, јер је овде средиште наше духовности и историје. Наше светиње су стубови на којима почива идентитет нашег народа и верујемо чврсто у Бога да ће и поред свих искушења која нас сналазе Бог заштити нашу Цркву са њеним верним народом.
Шта бисте могли да кажете Русима на краjу нашег разговора?
— Руском народу желимо пре свега да изразимо нашу благодарност за толико значајну духовну, моралну и материјалну подршку, коју нам пружа. Разумевање које у Русији постоји за Косово и Метохију веома је важно и надамо се да ће Русија и у времену које је пред нама учинити све што је могуће да се обезбеди слободан живот преосталим православним Србима на Косову и Метохији и, ако Бог да, да се све порушене цркве обнове, а наш прогнани народ врати.
