Племенити човек ни од ког не очекује обману, али када га обмањују то први примећује, рече давно кинески мудрац Конфуције. Да ли би се и како Конфуцијев племенити човек снашао у доба које, сва је прилика, све више почива на обмани и прекршеним обећањима? И кад притом за њима посеже неко ког смо годинама ковали у звезде као узор коме треба тежити — Европска унија.
Дијалог Београда и Приштине одавно је, према признању премијера Александра Вучића, постао дијалог Београда и Брисела, где званичници Европске комисије заступају интересе косовских Албанаца. Али то није све: ових дана, након последње рунде разговора, сазнали смо да је дијалог игра у којој се правила мењају из минута и минут, а обећања и преузете обавезе већ сутра не вреде ни гроша.
Премијер Вучић позива ЕУ да се бар 15 минута држи договореног у разговорима Београда и Приштине у ком посредује, а њихов ток описује као кошаркашку утакмицу у којој „у првој четвртини важи правило три секунде у рекету, у другој не важе кораци, а у трећој нема ни фаулова“.
„У сат времена неко четири пута мења предлоге које после наше сагласности опет мења и каже — пуј-пике не важи“, пожалио се Вучић и запитао: „Шта више хоћете од Србије?“
Срби, међутим, нису ни први ни последњи који су се из сопственог искуства уверили да је „пуј-пике не важи“ манир Европске уније и да су речи, па и потписи званичника земаља ЕУ сигурни као врбов клин. Сетимо се како се закувавала криза у Украјини.
Након вишемесечних протеста који су почели новембра 2013. пошто је тадашњи председник Украјине Виктор Јанукович одложио потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ, он је 21. фебруара 2014. са лидерима опозиције (Виталиј Кличко, Арсениј Јацењук, Олег Тјагнибок) потписао споразум о решењу политичке кризе.
Документ је предвиђао повратак на Устав из 2004 (парламентарно-председнички облик управљања), организовање превремених председничких избора и формирање „владе националног поверења“.
Своје потписе као сведоци и гаранти на њега су ставила и тројица представника земаља ЕУ — шефови дипломатија Немачке и Пољске, Франк-Валтер Штајнмајер и Радослав Сикорски, и Ерик Фурније из Министарства спољних послова Француске. Владимир Лукин као представник Русије одбио је да га потпише.
Већ сутрадан документ је пао у воду кад су одреди Самоодбране Мајдана и Десног сектора заузели зграде парламента, владе, председничке администрације, а Јанкукович је напустио Кијев. Толико о снази потписа.
Европа је притом пред Мајдан обећавала Украјини брда и долине: милијарде евра кредита, трговинске повластице, безвизни режим… Нешто је, додуше, испуњено: од обећаног кредита ЕУ од три милијарде Кијев је добио две (камату нико не помиње), али су остали најављени а много већи кредити (осам милијарди од Европске инвестиционе и Европске банке за обнову и развој) остали само празне речи.
Обећавано је и да ће у Украјини бити формирана платформа за рад финансијских донатора — и то се показало као обмана, као и приче о посебним условима за извоз украјинске робе.
Испоставило се, наиме, да европска роба може да се увози у Украјину на ангро, док су Украјини дали јадне квоте и оштре и крајње непрофитабилне услове за извоз. Резултат: 2016. украјински извоз у земље ЕУ био је за трећину мањи него 2013. године.
Украјини су обећали и да ће јој помоћи са реверсом руског гаса преко Словачке, али у овом тренутку Кијев га купује преко словачког офшора и зато му је цена већа него да га купује директно од Русије. Најзад, остаје неостварен и украјински сан о безвизном режиму. Иако је Европска комисија потврдила крајем 2015. да је Украјина испунила све неопходне услове за то, споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ ступиће на снагу пошто га ратификује свих 28 чланица Уније, што још није учинила Холандија.
Нису ништа срећнија ни турска искуства у договарању са ЕУ. У марту прошле године две стране су потписале споразум о избеглицама који је предвиђао побољшање услова за скоро три милиона сиријских миграната у Турској, али и убрзање евроинтеграција Анкаре и безвизни режим за турске држављане. Неколико месеци раније, у новембру 2015, ЕУ и Турска су потврдиле опредељење да обнове приступни процес при чему је, подсетимо, Анкара званично аплицирала за чланство у ЕУ још 1987. док су преговори почели 2005.
Међутим, новембра прошле године Европски парламент усвојио је необавезујућу иницијативу о замрзавању преговора о чланству Турске као одговор на турску истрагу покренуту након покушаја пуча против председника Ердогана.
И слободни улазак у зону Шенгена за турске грађане остаје на дугом штапу — немачка канцеларка Ангела Меркел саопштила је ове недеље на заједничкој прес-конференцији са турским премијером Биналијем Јилдиримом да још предстоји рад на неким аспектима безвизног режима.
Што се тиче избеглица, ЕУ је већ две године у ћорсокаку по овом питању јер многе земље одбијају да прихвате квоте за пријем миграната установљене још 2015. А од три милијарде евра, колико је Турској обећано до 2018. за збрињавање избеглица у тој земљи, засад је стигло 677 милиона евра.
Зашто онда Србе чуди што се у ЕК не сећају да је ЗСО договорена још пре четири године суштина Бриселског споразума, а остала је мртво слово на папиру, да се на састанцима уместо најављених ненадано покрећу друге непланиране теме а правила игре мењају у ходу?
У доба политике постистине, оно што си рекао ујутро већ навече не трепнувши можеш да порекнеш. Оно што је било црно можеш да прогласиш белим или бар сивим, све глумећи доследност и чак не марећи да даш какво-такво објашњење и аргумент.
Ако је то нова норма (а чињеница да је израз „постистина“ проглашен за реч 2016. године), није ли то знак да је свет и званично ушао у епоху паралелних историја и релативних истина које имају мноштво тумачења.
