Решавање наведених проблема је немогуће без нових ефикасних метода и материјала за реконструкцију коштаног ткива у ортопедији, трауматологији и у максилофацијалној хирургији.
Успешна уградња имплантата зависи од тога колико ће организам прихватити имплантат, који иначе доживљава као страно тело. Зато је ово главни задатак за стручњаке Центра за технологије Томског политехничког универзитета (ТПУ) — једног од водећих научних центара Русије, који се налази у јужном Сибиру.
„Организам доживљава имплантат као страно тело и покушава да га се реши, да га одбаци“, говори за Спутњик директор Центра за технологије ТПУ Роман Сурмењов.
„Ми сада радимо на стварању биокомпатибилних премаза, који ће прекривати металне имплантате. То су заправо танке фолије од калцијум-фосфата, од ког су иначе састављене наше кости. Организам доживљава овакав имплантат као ’нешто своје‘ и брзо га прихвата и прилагођава му се. После одређеног времена, овај се премаз раствара. У премаз имплантата додајемо и сребро, које, када је присутно у оптималној концентрацији — уништава патогене микробе. Радимо и на нешто савршенијој верзији имплантата који ће бити покривен силицијумом, за људе са ослабљеним имунитетом“.
У Центру за технологије ради свега 15 стручњака и они сарађују са колегама са неколико немачких универзитета.
„Западне колеге су веома заинтересоване за наше идеје“, каже Сурмењов и додаје да су имплантати са биокомпатибилним премазима успешно тестирани на животињама.
Ако нови имплантати буду прошли и тестирања на људима, у широкој употреби ће се појавити за три до четири године.
Још један интересантан задатак има екипа стручњака Центра за технологије ТПУ, а то је рад на стварању биоразградивих полимера, то јест вештачког ткива које може да „одигра улогу“ односно замени живо ткиво у ограниченом временском периоду.
То је веома важна област биоинжењеринга. Рад на биополимерима корак је ка модернијем лечењу ширег спектра прелома костију, јер ће на тај начин уз употребу ових полимера кост бити стимулисана на раст, односно брже окоштавање (зацељење прелома). Биоразградиви имплантати имају све особине традиционалних металних имплантата, а додатну предност представља могућност да се постепено растварају у организму до компоненти које нису токсичне и да се избацују природним путем, без додатних операција.
Проблем који постоји у вези са полимерима јесте то што њихова површина, каква данас постоји, још није погодна за раст нових ћелија. Задатак стручњака из Центра за технологије ТПУ је заправо промена површине биополимера, како би ћелије могле да пријањају на површину и срастају уз ткиво организма.
Нови материјал који покушавају да направе сибирски научници имитираће структуру ткива кости, имаће све механичке особине — налик својствима повређеног дела кости — и моћи ће да опонаша хемијски састав ткива како би нове ћелије могле да пријањају уз материјал и расту око њега.
Све ово значи да ће се у медицини појавити могућности да се човек што пре излечи, опорави и буквално „стане на своје ноге“.
