Јеремић подсећа да је имао част да годинама представља Србију у свету као министар спољних послова, председник ГС УН и у трци за генералног секретара УН, а верује да искуство, контакти и знање које је стекао могу да буду значајан допринос у вођењу државе.
— Људи који су се налазили на челним местима у држави у претходних неколико деценија су углавном долазили без значајног међународног искуства, правили одређене грешке, које смо сви заједно плаћали. Мислим да је важно да на то место дође неко ко не мора да се учи већ је спреман и верзиран. Не кажем да сам неко ко најбоље зна о свету али верујем да имам искуство које би нам добро дошло поготово у временима као што су она у којима живимо. А ово нису мирна времена у међународним односима, и мале земље као што смо ми морају и те како да прате шта се дешава у свету, користе промене у свету за своје интересе као и да се штите од потенцијалних негативних утицаја. Верујем да је то нешто што може да представља нови квалитет — председник коме свет није стран.
Кандидујући се за УН припремили сте свеобухватан програм. Хоћете ли представити и програм за председника Србије?
— Председник Србије је једина позиција у овој земљи на коју грађани директно бирају личност коју желе да их представља, сет вредности и личних карактеристика. Зато мислим да председник носи са собом одређени легитимитет који му даје право да има јасно мишљење о свим изазовима и проблемима са којима се сусрећу држава и народ. Председнички програм с којим ћу изаћи у наредним данима садржаће конкретну анализу стања и конкретне мере које предлажем о свим најважнијим питањима. Можда најважније питање у Србији данас је незапосленост и низак стандард грађана. Али мој председнички програм ће имати у себи и питања везана за владавину права, здравство, образовање, питања социјалне државе, културе, локалне самоуправе и администрације и многе друге ствари.
Шта ће одлучивати о победнику на овим изборима?
— Верујем да је највећи проблем нашим људима данас чињеница да се јако тешко долази до посла. И генерално, економска и свака друга перспектива људи у овој земљи, по ономе што сам чуо путујући по Србији, није нешто са чим бисмо могли данас да се поносимо. То је прва ствар коју треба мењати. Морамо да омогућимо људима у овој земљи да почну да раде. Многи говоре да смо лењ народ, да морамо да мењамо обичаје и своју свест. Ја сматрам да смо ми вредан народ, добро квалификован, али да је потребно променити систем који онемогућује обичне људе да дођу до посла и зараде за достојанствен живот своје породице. Све промене почињу из главе и од главе, и зато верујем да су избори за председника једна од кључних вододелница које су пред нама.
Кампања наговештава да ће бити веома прљава. Како ћете томе парирати?
— Кампања ће бити онолико прљава колико то одлучи власт, а судећи по првим недељама пред кампању плашим се да ће то бити случај. Пратим шта медији, поготово они под контролом власти или блиски власти, говоре о мени. Док сам био кандидат за генералног секретара УН испред Србије, о мени су говорили све најбоље. Оног тренутка кад се та трка завршила, преко ноћи су променили плочу. Заиста застрашујуће неистине појављују се у јавном простору кад је реч о свим опозиционим кандидатима, укључујући и мене. Сматрам да је томе могуће парирати достојанством, истином и истрајношћу, и да ће грудве блата које лете према мени од мене да се одбију. Желим да причам о будућности ове земље. Ко год мисли да Србија заслужује и може боље, надам се да ће бити спреман да ме подржи.
Немате изграђену инфраструктуру, немате странку, општинске одборе. Како ћете контролисати бројање гласова?
— То представља значајан изазов. У Србији постоји преко 8.600 изборних места, бирачких кутија. Бирачку кутију на којој нисте присутни можете слободно да отпишете. Нажалост, у односу на неко време које је иза нас учинили смо кораке уназад када је реч о интегритету изборног процеса. Ја сам због тога позвао све оне који желе да раде на променама да се укључе у процес одбране резултата и бројања гласова.
Како ће то формално да изгледа? Хоћете ли основати неку странку или покрет?
— Мислим да ово није тренутак за формирање странака, имамо превише странака. Људи су уморни од странака. Нећу бити кандидат странака, али желим да сарађујем са свима који верују да је потребно да на овим изборима дође до увођења нормалности у политички простор, у јавни дискурс. Спреман сам да сарађујем са свима за одбрану интегритета изборног процеса и верујем да је ово тренутак да се грађани определе за личност за коју желе да им буде председник у наредних пет година, не за партију.
Тврдите да се финансирате из домаћих извора, што су неки одмах протумачили као да вам помажу тајкуни, помињу Мирослава Мишковића. Ко вас и зашто финансира?
— Имам етички став да би кампању за било коју важну домаћу функцију, поготову за најважнију у земљи, а то је функција председника државе, било неприхватљиво финансирати из било којих страних извора. А и закон налаже тако, па ћу свакако бити финансиран из домаћих извора, и то неће бити тајкуни. Нисам сигуран да други политички актери тако нешто за себе могу да кажу, укључујући и кандидата партије на власти. Ја ћу се ослањати на домаће изворе. Овог момента не желим да откривам имена тих људи зато што бих им тиме практично цртао мету на грудима. Таквих људи има много, то су људи којима је доста самовоље и агресије која се пројектује са врха државе у јавни простор. Нико од њих није ни претерано богат ни претерано утицајан, и баш због тога да бих их заштитио не желим да овог момента излазим у јавност са њиховим именима, али закон налаже да они буду представљени јавности и то ће и бити учињено — након избора.
Једни тврде да сте кандидат НАТО-а, други да сте руски човек. Једна верзија каже да сте Вучићев човек јер вас је он подржао као кандидата за УН. Где је ту ваше политичко опредељење, да ли су то она четири стуба за која сте се залагали као министар спољних послова?
— Што се тиче Запада и НАТО-а, да постоји истина у тим тврдњама, ја бих данас вероватно био генерални секретар УН, а не неко ко је завршио на другом месту на тим изборима уз велики број гласова широм света, међу којима је био и глас Русије, за који сам изузетно захвалан. То је била подршка која је од првог до последњег круга била неупитна, и то је нешто што сматрам да одражава и односе Србије и Русије, а и једну врсту поверења које смо годинама градили министар Лавров и ја и други државни функционери. Питање односа Русије и Србије није питање тога да ли ће бити ова или она партија на власти, то је напросто једна врста константе, и као председник Србије залагаћу се за неговање и унапређивање односа Србије и Русије. Али ја сам пре свега неко ко је заступао интересе Србије и интереси Србије су једино што имам на столу. Покушаји сврставања мене и моје политике на ову или ону страну су напросто злонамерни.
Када је реч о четири стуба спољне политике, то је политика која је лансирана за време мог министарског мандата и могу да приметим да је то политика коју је ова актуелна власт задржала. Није ни било разлога да је мења јер та политика је стављена на међународни тест. На крају мог министарског мандата кандидовао сам Србију за две најважније позиције у међународном простору, председника ГС УН и председавајућег ОЕБС-а и Србија је победила и на једном и на другом избору. То је политика која је добила подршку међународне јавности, ова власт ју је преузела, али сматрам да је не спроводи на компетентан начин и да незнање и аматеризам у спровођењу спољне политике представља озбиљан проблем за ову земљу.
Кажете да је ова власт преузела политику коју сте ви заступали, да су вама на првом месту интереси Србије — то каже и ова власт. Личите и по томе што се и ви и актуелна власт залажете за европске вредности. Па у чему је онда разлика између вас и ње?
— Постоји море разлика између ове власти и онога што ја кандидујем на овим изборима када је реч о економској политици и многим другим стварима. Кад је реч о односима са било којим од та четири стуба, европски пут Србије је овог тренутка по мени заправо само фингиран. Власт је у чврстом загрљају са Бриселом, али резултат њихове европске политике је удаљавање од европских стандарда, и кад је реч о економији, људским правима, интегритету изборног процеса.
Када је реч односима са Русијом, ова власт доживљава односе са Русијом мање-више на нивоу маркетинга. То је потпуно погрешно. Русија је један од наших најзначајнијих пријатеља у свету и односи са Русијом би морали да буду далеко озбиљније схваћени и из њих би морало да буде много више користи за Србију од овога што тренутно имамо.
Када је реч о односима са Кином, потенцијал сарадње са Кином је један мали део онога што је могуће. А када је реч о односима са Америком, ту имамо и најдрастичнији пример незнања и катастрофалних одлука. Како другачије проценити одлуку премијера да се укључи у кампању Хилари Клинтон месец дана пре Трампове победе. То је, по мом мишљењу, неразумевања онога што се дешава у Америци. Не знам ко је то могао да му саветује осим његовог стратешког саветника Тонија Блера.
Као председник били бисте и врховни командант војске. Шта бисте ту мењали и да ли бисте нешто мењали по питању војне неутралности Србије?
— То је можда и домен где председник има највећа уставна овлашћења, и ту ћу се као врховни командант војске ангажовати агилније него мој претходник. Председник председава Саветом за националну безбедност. Тај савет се у току претходне године састао једном, а 2015. која била година мигрантске кризе — ниједном. Председник треба да буде далеко ангажованији када је реч о питањима одбране и безбедности. А по питању војне неутралности оно што кандидујем на овим изборима је да пређемо са војне неутралности која је само политички слоган који испалите када вам је то политички опортуно у уписивање војне неутралности у сва стратешка документа ове земље. Ја се снажно залажем за војну неутралност, али као председник једна од првих ствари које ћу урадити јесте писање и усвајање нове војне доктрине, закона и стратешких докумената који то рефлектују. Исто тако ћу отворити питање да ли је потребно ставити то и у Устав Србије. Ако говоримо о промени Устава, једна од ствари које треба да размотримо — и ја ћу је подржати — то је да се војна неутралност стави и у Устав ове земље тако да то више не буде политички слоган од избора до избора.
Када је у питању Косово, оптужују вас да сте одговорни за две катастрофалне грешке: измештање преговора из УН у ЕУ и формулисање питања за Међународни суд правде који је 2010. одлучио да декларација и косовској независности није супротна међународном праву. Како ви то коментаришете?
— Наша одлука да идемо пред Међународни суд правде је донета непосредно након једностраног проглашења косовске независности, када су неке од најмоћнијих држава света Косово признале преко ноћи и активно лобирале широм света да већина земаља призна Косово. Било је важно направити корак који би дефакто дао кисеоник и простор да свету представимо наше гледање. Чињеница да је МСП узео неколико година да се изјасни о том питању је практично дала неколико година нама, српској дипломатији да обиђемо свет и један значајни број земаља уверимо у исправност наших аргумената.
Када је реч о самом саветодавном мишљењу, начин на који се Суд изјаснио о косовској независности није толико неповољан као што су неки покушали да представе. Он није дао за право косовским привременим органима самоуправе да прогласе независност. ГС УН је била та која је тражила мишљење од Суда, Суд јој је то мишљење послао назад, а ГС се о томе изјашњавала. Резолуција коју је Србија поднела и којом би се то мишљење усвојило, а за коју сам се ја из свег срца залагао, предвиђала је да се преговори с Албанцима наставе и да покровитељ тих преговора буду Уједињене нације. Нажалост, то се није догодило због тога што је Београд у последњем тренутку одлучио да резолуцију промени. Није тајна да ја нисам учествовао у одлучивању да до такве промене дође. Мој је задатак био да добијем већину за нашу оригиналну резолуцију. У тренутку када је Србија повлачила ту резолуцију, ми смо већину имали, иначе не би било ни потребе да се на нас врши притисак да је повлачимо. Ја се с тим нисам слагао. Али циљ наше дипломатије од тренутка проглашења независности је био да вратимо Албанце за преговарачки сто. По мом мишљењу, било је боље да тај преговарачки сто буде у Њујорку, остао сам у мањини, али Албанци су се за преговарачки сто вратили. Тај преговарачки сто је данас у Бриселу, а начин на који се преговара са косовским Албанцима исто тако није пример стручности и компетентности.
Шта бисте ви ту мењали? Да ли бисте прекинули бриселски дијалог? Или рецимо, какав је ваш однос према предлозима о подели Косова?
— Пре свега, мењао бих људе који преговарају јер су се они показали као прилично нестручни. Ми смо у последњих неколико година дали огромне концесије косовским Албанцима, нисам приметио да смо нешто супстанцијално добили заузврат. Наша власт говори да ми тренутно водимо у том дијалогу са 5:0. Шта би било кад би Албанци смањили на 5:1, то би била потпуна катастрофа. Само у неколико дана и уклањање зида у Косовској Митровици, давање позивног броја за Косово а да ништа нисмо добили заузврат, укључујући и ЗСО, која је иначе могла да се формира без икакве сагласности Албанаца с обзиром на то да не узима никакву надлежност од Приштине. То говори о врхунској нестручности ове власти. Ја бих тај разговор водио ипак мало озбиљније. Можда се не бих толико бусао у груди као наша власт, можда не бих увлачио јавност на прилично неодговоран начин — звецкајући оружјем, дижући драму, практично уводећи у безбедносне опасности не само наше грађане у Покрајини већ и у целој земљи. То треба радити на озбиљнији начин и треба на озбиљнији начин схватати чињеницу да је косовско питање пре свега третирано у СБ УН као што то налаже Резолуција 1244.
На крају — ко је Вук Јеремић? Зашто да гласамо за вас?
— Не бих причао о себи, какве су моје карактеристике, грађани ће дати свој суд на изборима. Али оно што је мене мотивисало да се укључим у трку за председника Србије је моје дубоко уверење да ствари у овој земљи иду у погрешном правцу, да можемо и заслужујемо боље, и да је потребна нова енергија да изградимо једну развијенију и праведнију Србију, на достојанствен начин представљену у свету. Ја верујем да могу да допринесем изградњи једне такве Србије, зато се кандидујем, а грађани ће на крају имати последњу реч.
И верујете да можете да победите?
— Ја се никад не бих кандидовао да не верујем да могу да победим.
