Да ли су Срби заиста постали већи Европљани од Немаца, бар када је реч о потрошњи хлеба? Она је по глави просечног Србина за последњих десет година пала са 101,5 килограма годишње на 83,7 килограма, израчунали су у „Житоунији“.
Зашто је то тако, стручњаци имају различита виђења. И док су једни склонији тези да је мањој конзумацији хлеба кумовао танак новчаник — међу најмршавијим у региону, јер једемо не само мање хлеба, него и меса и пијемо мање млека — други констатују да је управо мање хлеба на менију увек била одлика бољег стандарда, а не сиромаштва.
Једно је сигурно, стандард нам није немачки, иако трошимо чак нешто мање хлеба и од њих. Статистика каже да просечан Немац за годину дана поједе 84 килограма хлеба, Данац 72, Аустријанац 70, Италијан 66… Најмање, само 37 килограма годишње једу га у Британији, где се у музеју у Лондону налази хлеб стар око 4.000 година. Колики значај му је и тада придаван јасно је јер је пронађен уз мумију у египатској гробници.
Имамо и ми музеј хлеба у Пећинцима који сведочи колико је хлеб укорењен у нашу традицију и обичаје. Зато је нова статистика била изненађење.
Пецива замењују векне
На питање да ли су пекари евидентирали мањак тражње за хлебом, председник Уније пекара Србије Зоран Пралица за Спутњик каже да је производња претходних дест година нешто смањена, али и да је за скоро пола милиона смањен и број становника.
Он не мисли да се потрошња смањила, већ да, за разлику од пре десет година, имамо доста врста хлебова и специјалних врста и много пецива, што на неки начин замењује основну векну хлеба.
„Мислим да је, када говоримо о тржишту, дошло до прерасподеле онога шта се конзумира. Али у маси, када говоримо о килограмима, по нашим проценама, није дошло до смањења конзумирања хлеба по глави становника“, констатује Пралица.
У Србији је тренутно између 7.500 и 8.000 пекарских радњи које снбдевају 70 одсто тржишта пекарским производима и хлебом. У последњих десетак година један велики број пекара се, каже он, затворио, али још већи отворио. „Људи мисле да ту има велике зараде, па их отварају, други затварају јер не могу да издрже ту врсту тржишне утакмице“, објашњава председник Уније пекара. Пралица напомиње да пекарама треба придодати и 30-35 већих индустријских произвођача који снабдевају око 30 одсто тржишта.
Све у свему, он тврди да се у пекарама, када је реч о количини утрошеног брашна, и даље највише утроши на производњу хлеба.
Не пуши се породични ручак
Да житељи Србије и даље тешко одолевају мирису тек испеченог хлеба, сматра и етнолог, антрополог др Весна Марјановић.
Она није спорила да је темпо рада, поготово у већим градовима, неизбежно довео до другачијег начина живота и функционисања породице, па и до другачијих навика у исхрани. Ипак, она сматра да је остала навика да се сваки оброк пропрати хлебом.
„Мислим да није реално рећи да су Срби смањили потрошњу хлеба“, каже Марјановићева за Спутњик.
У чему је онда „тајна“ статистике која нас је, судећи по упоредним подацима, сврстала међу Европљане са вишим стандардом.
И она је мишљења да је у питању већа понуда пекара, са разним пецивима и специјалним врстама хлеба, поготово у већим градовима, где је темпо живота такав да се све то конзумира током дана, практично као замена за класичну векну хлеба.
Давно је прошло време када се у три по подне седело у кући за тањиром из кога се пуши ручак. У међувремену, како указује, још нисмо развили навику да се, као на Западу где је слично радно време, у подне прекида посао и иде на лаки ручак, најчешће неку салату, да би прави топли оброк уследио тек увече по доласку кући. Немају сви запослени стандард који би им то омогућио, али немају, каже она, ни навику да код куће направе сендвич и понесу га. Зато се успут купују разна пецива која се нуде у пекарама на сваком кораку, објашњава она.
Отуда је, сматра она, хлеб који је само „препакован“ у лепињу или сличан пекарски производ, статистички смањио количину хлеба коју једемо.
Поново се меси и у кухињи
У прилог њеној тврдњи могли би да иду подаци о потрошњи хлеба по регионима. Тако је највећа употреба управо на сиромашном југу и на истоку Србије — 92 килограма по становнику годишње. У Шумадији и Западној Србији је то 90 килограма, у Војводини 81 килограм. Најмање — 70 килограма, троши се у Београду, који у просеку има и највећи стандард, али и највише промењене радне услове и животне навике.
Марјановићева је указала да статистика није евидентирала и новине које су она и њене колеге етнолози забележили на терену, ван Београда. Људи све чешће поново месе хлеб за своја домаћинства, како је то било у прошлости. Отварају се опет и млинови и воденице, на шта су, каже, домаћини посебно поносни. Зато истиче да оцена да смо смањили употребу хлеба као основне намирнице није реална.
„Савремен начин живота диктира нове навике. Свакодневица чини да смо мање код куће, али генерално када говоримо о припреми хране и конзумацији теста, хране од брашна, то је остало“, закључује она, истичући да је исхрана један од показатеља идентитета народа. По њој се разликујемо од неких других делова Европе. Мислим да нећемо изгубити од те врсте традиције“, каже Марјановићева за Спутњик.
