Да ли су изузетни појединци, чија су блистава научна открића или изванредни уметнички домети унапредили живот целог човечанства, свеци или грешници? Судбина им је подарила огроман таленат и генијалност, али им је донела и бројне недаће, искушења, личне трагедије и склоност паду. Сања Домазет написала је књигу посвећену тим „божанственим безбожницима“, међу којима су Иво Андрић, Милош Црњански, Данило Киш, Милорад Павић, Марина Абрамовић, Мерилин Монро, Рудолф Нурејев, Роберт Фишер и многи други.
Који Вам је био критеријум за одабир личности о којима ћете писати?
— Критеријум је био мој лични, то су личности које су обогатиле моју поетичку меморију, промениле мој живот и мене као личност, показале ми нове димензије. То су потпуно различити људи, од Ане Ахматове до Амедеа Модиљанија, од Били Холидеј до Марије Калас.
Међу њима је и чувена новинарка Оријана Фалачи.
— Оријана Фалачи је успела да интервјуише све светске политичаре осим Тита. Била је величанствена, јер је увек говорила истину. Усред Фиренце је говорила Италијанима да су сви редом били склони фашизму и да је у Фиренци било веома мало припадника Покрета отпора, њен отац је био један од ретких. Она је као девојчица у кикама преносила поруке партизанима, а у корпама, међу главицама купуса — бомбе. Оријана Фалачи је још пре много година говорила о томе да је Европа уморна и да ће имати огроман проблем са екстремним исламом. Говорила је о томе да Европа нема снаге, да се уморила, да више нема идеја. И све се то показало као тачно.
Једна од личности о којима пишете у овој књизи је и руски председник Владимир Путин. Он није уметник, него политичар и личност која обележава почетак 21. века. Како се он нашао у овом избору?
— Мој критеријум за сваку од ових личности био је, заправо, њихов значај, без обзира на то чиме су се бавили. Реч је о њиховој амблематичности, предестинираности од самог рођења. Путин је једини политичар међу овим личностима, али у есеју о њему нема ни говора о политици. Писала сам о његовом детињству, о опсади Лењинграда, о тренутку када му је преминуо један од два старија брата, која Владимир Путин никада није упознао. Путинов отац је са телом пуним шрапнела, које је носио до краја живота, дошао кући 1943. године, затекавши жену на издисају, у тренутку када су је износили из куће. Саопштили су му да му је супруга на самом крају, али је он упорно захтевао да је врате у стан. Наредних неколико месеци је неговао жену, молио је да преживи, да трепне, говорио јој да ће се живот наставити, да ће бити још деце. И било је још деце! То је Владимир Путин. Сматрала сам да неко са таквом животном причом треба да се нађе у овој књизи.
Да ли Вас је рад на књизи подстакао да размишљате не само о структури личности великих људи него и о свеукупном смислу људског живота?
— То су све људи страсти и ова књига је, заправо, одговор на једно млако, равнодушно време, без великих узлета, време у којем тренутно живимо. Желела сам да покажем да су међу нама били и да постоје људи који су имали велику мисију, који су сматрали да се треба жртвовати, да је живот мала цена за нешто што се воли. Хтела сам, заправо, да покажем да наш живот има смисла уколико постоје ствари и људи које волимо више него себе. Мислим да је срећа ових људи била везана, првенствено, за њихов рад.
Једна од личности о којој сте писали са посебном страшћу био је, чини ми се, Данило Киш.
— Имам посебан однос према Данилу Кишу, јер сматрам да није било дубљег верника од неверника у њему. Престао је да верује у бога онда када му је умрла мајка, али је био чистији и праведнији од толиких других који су на верским осећањима покушавали да стекну разне заслуге. Данило Киш се својим књигама искупио за комплетан атеизам који је, заправо, био најдубљи теизам, јер је толико волео и поштовао људе, литературу и уметност. Мислим да се српска јавност никада неће опрати од онога што му је учињено срамним судским процесом поводом „Гробнице за Бориса Давидовича“. Њему су буквално појели 10 или 15 година живота.
Киш се, заправо, одлично уклапа у наслов „Божанствени безбожници“. А да ли су сви ови људи о којима сте писали, према Вашем мишљењу, миљеници бога или божји отпадници? Можемо ли рећи да су они, без обзира на све личне падове, заправо, били срећнији од обичних људи?
— Да, наравно. Негде је Бранко Миљковић рекао да несрећан човек не може бити песник. Они су сви буквално падали на земљу. Коко Шанел је, на пример, рођена тако што је мајка кренула да тражи оца, па се породила на сред ливаде, док је Рудолф Нурејев рођен у возу, док су вагони јурили пуном брзином Транссибирском железницом. Шта је он, дакле, могао да постане осим човек који се бори против земљине теже? Сигурна сам да они јесу били срећни, иако су многи од њих то платили личном срећом. Стојим иза тога да живот јесте мала цена за уживање које су ови људи проналазили бавећи се свим тим својим невероватним животним подухватима.