Феномен Јокић: Како је Србин „закуцао“ Америку

Све што је овај момак радио до сада много личи на неку јефтину причицу из холивудских нискобуџетних филмова, где је главни јунак мали дебељуца, који, ето, воли да се игра кошарке, једе 100 грама чоколаде на клупи у време тајм-аута, а онда погоцима једном руком, па шутевима из даљине и невероватним додавањима постаје прави херој свог колеџ тима и главни „баја“ у граду. Лепа прича, али је постојала само на филму. До појаве Николе Јокића!

Како другачије објаснити да је са својих 18 дошао у Мега Визуру, и по речима менаџера Мишка Ражнатовића, није могао да уради ниједан једини склек?! Да је имао 20 кг вишка, пио два литра кока-коле дневно, а већ данас, у буквалном смислу, дели кошаркашке лекције широм САД? У лиги у којој доминирају играчине попут Стивена Карија, Двејна Вејда, Кармела Ентонија, Расела Вестбрука, који од своје пете године „јуре на кош“, нема дана да се не анализира и не хвали умеће Николе Јокића. Нема дана да се не измишљају надимци и суперлативи како би се описала његова игра. И опет, као да недостају праве речи за то. Као да фали придев који би то најбоље описао.

Заиста није лако описати играча који премашује очекивања стратега, навијача, аналитичара и коментатора, а вероватно и своја сопствена. Није лако описати некога кога не можете упоредити ни са ким.

Често га зову Меџик (Џонсон), због невероватних асистенција, које је легендарни играч Лејкерса делио саиграчима. Али Меџик је био плејмејкер. Никола је центар. Кажу и да је нови Дирк Новицки (по многима најбољи европски играч у Ен-Би-Еју свих времена), али Никола је га је већ надмашио, упоређујући бар њихове руки сезоне. А нешто се и не сећамо Диркових луцидних додавања, каква Никола има на малтене сваком мечу.

Како описати некога ко је висок 208 цм, има 115 килограма, а уме да дрибла, прoвлачи лопту кроз ноге, додаје без гледања иза леђа као Џејсон Кид, или о паркет попут Стива Неша? Неког ко погађа хорог као Карим Абдул Џабар, а скаче као Тим Данкан? Неког ко игра и лицем и леђима окренут ка кошу, ко је савршен на посту, ко погађа једном руком, шутира на првом кораку, одиграва из одбојке и не троши лопте?

Како описати и с ким упоредити некога ко је у јануару месецу, у којем је због повреде пропустио 3 меча, а одиграо 11, имао следећу статистику: 23,9 поена по мечу, 11,1 скок, 4,8 асистенција, као и 1,1 украдену лопту и 1,3 блокаде, за одиграних свега 30,6 минута по мечу?

Зато и не чуди што је цела Ен-Би-Еј лига полудела за Николом.

Ако покушамо да га с неким упоредимо, видећемо да је, рецимо, најбољи месец Пеђе Стојаковића био фебруар 2004. године, када је убацивао 26,8 поена по мечу, хватао 6,7 лопти, имао 2,3 асистенције, 1,2 украдене лопте и 0,2 блокаде по мечу, али је он тада играо своју 6. сезону у Ен-Би-Еју, имао 27 година и на паркету проводио 41,1 минут! Ово јасно показује колико је велико и нестварно оно што Јокић данас ради у својој двадесет и првој години.

Али филмска прича досадашње Николине каријере се ту не завршава. Померање границе је настављено и у фебруару. Он у овом месецу пуни статистичке колоне невероватним бројкама — чак 28,8 поена, 8,4 скока и 6 асистенција по мечу. А посебну драж дају проценти успешности „сомборског поноса“. Табела све говори.

Тешко је неко могао да очекује да иједан европски кошаркаш може да стане раме уз раме са великанима Ен-Би-Еја какви си били Мајкл Џордан, Коби Брајант, Леброн Џејмс… А Никола је недавно постао један од осморице који су пре 22. године постигли 40. поена на мечу! Уз то је имао и 9 скокова и 5 асистенција!

Колико су његове партије ретка појава говори податак да су у његовим годинама само четворица играча у историји успела да постигну трипл-дабл учинак. И то каквих играча. Џеј Вилијамс, Ламар Одом, Мајкл Џордан и Леброн Џејмс. Од 4. фебруара пето име на вечитој листи је — Никола Јокић! На мечу против Милвокија он је уписао 20 поена, 13 скокова и 11 асистенција.

Али нису само бројке оно што га чини посебним и изузетним. Нити је превише висок, нити јак, нити скочан, али кошарку „осећа“ боље од свих. Момак који све своје физичке недостатке надомешта посебном играчком интелигенцијом и једноставношћу. Човек који своје саиграче чини бољим. Који свој тим чини јачим и лепршавијим. Он је неко ко не јури све оне силне бројке већ на првом месту воли да се игра између два обруча. Да ужива у сваком минуту на терену, да се смеје и да побеђује. А то ради најбоље. То је оно што нема где да се научи, са тиме се кошаркаш једноставно роди. А такав се рађа ретко…

Магично, невероватно, невиђено, савршено, интелигентно… Све те речи као да губе вредност кад се ставе поред имена Николе Јокића. Некако се чини да ниједна не описује сав таленат који Никола поседује. Или ипак, можда тек тада добију своје право значење и пун сјај…

И да не забравимо… Најбоље од свега је што је ово само почетак једног филма, који тек треба да доживи кулминацију.

Срећно, Никола Јокићу!