„Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема. И хвала вам лијепа“.
Ако је — како пише немачки Дојче веле, а такве оцене последњих година учестало долазе од стране више медија и интелектуалних кругова — Европска унија данас слична бившој Југославији крајем 80-их година прошлог века, ко би за десетак година могао да буде европски Стјепан Месић и изговори реченицу сличну овој некадашњег председника Југославије којом смо почели текст?
СФРЈ се распала 46 година после оснивања, ЕУ управо обележава 25 година постојања, па би, ако се држимо неке аналогије, требало да је, како каже Месић, нема 2028.
А до тада, деценија прегањања. Надамо се само да оне друге деценије, деценије страдања и ратова, неће бити.
Словенија, моја дежела
Наравно, није Месић разбио Југославију већ је, према једном тумачењу, славодобитно сеирио што државе којом је председниковао више нема, те му се отуда незаслужено приписује много већа снага него што ју је имао. Према неким другим тумачењима ове изјаве, Месић је само изговорио оно што је било фактичко стање — Југославије више нема, па је његов посао као председника те државе завршен.
Но, како год, овај политичар био је део нове хрватске политичке гарнитуре предвођене некадашњим генералом ЈНА Фрањом Туђманом и сигурно је да није много жалио за Југославијом. Он је био метафора хрватске нарације на савезном нивоу, а остао је и метафора распада оне велике државе.
Неки Дејвид Камерон или још прецизније, пошто је Британија већ на путу изласка из ЕУ, један од будућих председника Француске би могао поновити Месићеву реплику. Председник Француске може бити и дама. Марин ле Пен?
Иако је Енглеска прва закорачила напоље, њима човек не може да верује. Зато као прве „висибабе“ побегуље из ЕУ типујемо опет на Словенце. Ови, најзападнији некадашњи Југословени могли би и у том својеврсном римејку распада опет бити први. Сећате се да су већ отишли из Југе кад је Месић констатовао завршетак посла.
И сад, готово десет година пре тог евентуалног распада европске супердржаве, њихови политичари предлажу регионализацију ЕУ. То би требало да је јасан сигнал Меркеловој.
Немачка, затворен круг
Ваљало би да немачка канцеларка, којој је највише стало до Европске уније, учи на грешкама Србије и Слободана Милошевића, којима је највише било до очувања Југославије.
Ако крену састанци двадесетосморке као некадашње СФРЈ шесторке, биће јој то јасан сигнал да је враг однео шалу. Да, Меркелова некако највише личи на ондашњег Милошевића. Најјача држава, највећи лидер, а са свих страна притиснута.
Пресудни за распарчавање Југе били су спољни фактори. Била је то и ондашња оцена, али и са временске дистанце се то још јасније спознаје.
Међународна заједница или кључне државе данашње ЕУ имале су — како су јављали Дневници и Дневникови додаци —политику двоструких стандарда или како данас пише Дојче веле, биле су недоследне у заступању прокламованих вредности.
Дакле, и ту је решење више него јасно. Западов Запад биће Америка. Као што је ондашњи Запад на оне или ове начине подупирао сепаратистичке тежње народа и држава Југославије, тако Америка свих ових година на ове или оне начине држи Европску унију у некој врсти вакуума и система — мање од државе, више од економске уније.
Право ЕУ народа на самоопредељење
Доласком на чело Сједињених Држава Доналда Трампа, та политика Америке може бити само транспарентнија као што је транспарентнија и према питању миграната. Наиме, Трамп се не фолира, па би јасно могао да покаже да му не одговара јака ЕУ, јер је јака ЕУ независна ЕУ, а независна ЕУ не мора да слуша преко Атлантика већ и да гледа на Исток.
Трампу, као и сваком председнику САД, на првом месту је Америка, па ће он бити Геншер ЕУ. Треба ли рећи да су у бившој Југославији и мала деца знала за Ханса Дитриха Геншера.
Кад је распарчавана Југославија, Русија је била у нокдауну па је некако остала по страни. Или да будемо поштени, нико је ништа није питао.
Данас је пак поново светска суперсила и ма колико је оптуживали да ради на разбијању Европе, модерна Русија ће — овога пута намерно — остати по страни. Држаће се према оној црногорској опаски: „свађајте се, очи повадили“.
Дабоме, распаду Југославије допринели су и исти они негативни трендови које данас примећују у Европској унији — националистичке смутње, економска криза, поделе…
Шкоти би ту били Црна Гора ′90-их, онакви као ђетићи док је Мило био у љубави са Слобом. Дакле, они би остали уз Ангелу. Притом, били и после тога далеко часнији од режима у Подгорици који је мењао ћурак, дилова ради.
Непослушни премијер Мађарске Виктор Орбан, некако нема пандан у бившој Југославији. Једина сличност је „политика од обале“, односно парола „моја рука у мом џепу“.
Белгија би пак могла да постане европска Босна и Херцеговина. Ако је БиХ нестабилна, како ће тек бити у Белгији после распада ЕУ. Искрено, не желимо им неке Петриче и Инцке, сами ће се боље снаћи.
Пољска и Естонија и Летонија биће прекопирана Македонија. Хтела из Југославије, а сад нема ни име признато од свих. Правиће они Кремљ од блата, што се каже.
А Србија? Србија ће чекати. Ма шта то значило.
