Кад деца не буду морала да уче веронауку сви проблеми српског образовног система биће решени. Тако се барем чини после кукњаве на тај предмет која траје читавих 16 година, од када је, за време Владе Зорана Ђинђића, уведен у наставу.
Најновија, вероватно не и последња иницијатива везана је за нацрт закона о основама система образовања који предвиђа да се веронаука, а уз њу и грађанско васпитање, не третирају више као обавезни изборни предмети, већ само као изборни предмети.
Верске заједнице спремају реакцију на ту вишегодишњу акцију.
Лично и идеолошки против
Људи који овакве ствари желе да наметну немају, према мишљењу историчара Александра Раковића, позитиван однос према цркви, верским питањима и верском образовању.
„Ради се, вероватно, о људима који су углавном одрастали у време Тита и социјализма и током образовања и васпитања нису стицали позитиван однос према верским вредностима. У напорима да се веронаука избаци има пуно личног, пуно идеолошког, а мало тога што би могло да сугерише да се ради о критичком односу према верској настави“, наглашава Раковић за Спутњик.
Да постоји критички однос према верској настави, прецизира своје становиште Раковић, онда би се та настава унапређивала током дебата, округлих столова, трибина.
Постојао би, како каже, друштвени контекст у којем би се да проблеми који постоје и у верској настави и у грађанском васпитању превазилазили дијалогом, сугестијама, примедбама, критикама и после тога би уследили бољи уџбеници и боља методологија рада са децом.
„Радило би се на унапређењу, међутим, овде је реч о томе да известан број људи, не велики, жели да по сваку цену избаци веронауку из српских школа“, тврди Раковић.
Опасни приучени верници
Србија је, констатује Милена Драгићевић Шешић, професор на Факултету драмских уметности, мултиконфесионална земља у којој постоје различите религије, а постоји и велики број родитеља, атеиста и агностика, па је недопустиво делити децу према верској припадности њихових родитеља.
Апсолутно сам за секуларну државу, додаје она, за државу у којој ће вера и вере бити поштоване, али ће бити даље од јавног школског система, сем као компаративне религије.
„Била бих много више за то да се у српским школама учи о вери, о различитим религијама, баш зато да би се избегле верске мржње које се врло често претварају у страшну ксенофобију, национализам, шовинизам, проузрокују сукобе“, истиче Драгићевић Шешић за Спутњик.
Млади који се заклињу за веру често су, додаје она, приучени, недоучени и у ствари им вера служи као заклон за мржњу.
„Грађанско васпитање мора бити интегрисано у све оне предмете који носе у себи идеју грађанина као слободног човека, од филозофије, социологије, а школама се мора дати много већа слобода да часови изборне наставе буду организовани око пројеката који ће дозвољавати ученицима да развијају и аналитичко и критичко мишљење и креативност“, додаје Драгићевић Шешић.
За веру неће као Европа
Осим Словеније, Албаније, Црне Горе и Француске, све европске државе имају верску наставу у јавним школама. Та настава је у Аустрији, Немачкој, Северној Ирској, Кипру и Грчкој обавезан предмет.
У Белгији више од половине ученика иде у школе чији је оснивач Римокатоличка црква, а сличан модел има и Шпанија. У Финској постоји и етика као алтернативни предмет, док Шведска и Холандија имају обавезан верски неконфесионалан предмет. Енглеска има и посебно регулисану верску наставу, док Пољска, Словачка и Румунија имају конфесионални тип предмета. Слично је и у Летонији и Литванији које имају и етику као алтернативни предмет.
Неспорно је, наставља за Спутњик Милена Драгићевић Шешић, да верске организације понегде у свету имају веома успешне школе, а понегде те школе служе да држе контролу над масама становништва. Међутим, како каже, све то нема везе са дешавањима у Србији где се реформе доносе недовољно промишљено.
„Против сам наставе веронауке, али нисам против наставе која би нас упознавала са религијама које се испољавају на овом подручју. Велика је разлика имамо ли вероучитеље који припадају одређеној исповести и искључиво уче ту исповест као такву или имамо професоре који су у стању да на исти начин ђацима приближе православље, католичанство, протестантизам, ислам, а да га не називају сектама“, наглашава Драгићевић Шешић.
Религија уместо веронауке изговор
Александар Раковић сматра да ако би дошло до укидања веронауке, тај предмет не би био надомештен некаквим другим религијским образовањем.
„То су само изговори да би се читав процес спровео лакше. Али циљ је, у ствари, да се потпуно макну верска питања и да се укине верска настава у Србији“, категоричан је Раковић.
Кад је веронаука пре 16 година увођена у Србији, подсећа Раковић, ситуација са вероучитељима била је много лошија него данас кад су стасали кадрови са православно богословског факултета, факултета исламске заједнице и римокатоличке цркве.
„Дакле, уколико би веронаука неком могла бити трн у оку због наводних, како кажу, превише догматских приступа, онда би се то превазилазило. Међутим, овде нико нема намеру да превазиђе неке недостатке којих сигурно има у предавању било којег предмета у школама, него је циљ да се верска настава потпуно избаци из школа“, прецизира Раковић.
Циљ је, како сугерише, да се предмети који се баве идентитетским питањима маргинализују.
