Изгледа да смо, ипак, стварно победили НАТО!
Вест је, наиме, да је „Београд знао све потезе НАТО-а 1999.“ и потиче од Херберта Рејмонда Макмастера, новог саветника за националну безбедност америчког председника Доналда Трампа, који се у неким пређашњим анализама бавио и агресијом на СР Југославију.
„Срби су евакуисали објекте чим су се нашли на листи мета“, навео је Макмастер који верује да је Југославија имала шпијуне у НАТО редовима, али и доушнике који су били у близини базе Авијано у Италији, па су јављали када авиони полећу.
Због свега тога, додаје овај званичник, НАТО акција је била неуспешна, а за 78 дана уништено је мање од пет одсто борбених система Југославије, док су размере неуспеха постале видљиве тек после завршетка акције.
Сведочење из прве руке
Тадашњи ратни начелник безбедности Приштинског корпуса генерал Момир Стојановић каже за Спутњик да је Макмастер највероватније мислио баш на мале учинке НАТО-а у односу на количину избачених убојних средстава.
Пре свега се радило о сналажљивости командног кадра представника обавештајно-безбедносног система, тврди Стојановић, него што су припадници обавештајно-безбедносног система СРЈ били добро позиционирани, индсајдерски убачени и да су знали да планове и намере штаба НАТО-а у Бриселу.
Стојановић за Спутњик то илуструје подсећањем да је после октобарског споразума Милошевић—Холбрук 1998. на Косово дошла мисија ОЕБС-а која је, како каже, имала задатак да консолидује терористичке штабове и да их припреми за Рачак и касније за отворену НАТО агресију.
Приликом повлачења мисије ОЕБС-а на територију Албаније, сведочи Стојановић, оставили су већи број сателитских телефона преко којих су команданти терористичких штабова одржавали везу са представницима владе Албаније, преко њих са Бриселом и сателитском везом сваке вечери у 20 часова их слали команди НАТО-а у Бриселу. Тако су планирали циљеве за сутрашње бомбардовање.
„Успели смо да дођемо у посед једног сателитског телефона и преко њега смо пресретали све везе између терористичких штабова на Космету и штабова на северу Албаније“, прича Стојановић за Спутњик.
Потом су те комуникације превођене са албанског, додаје Стојановић, и даване су инструкције командантима да померају јединице са положаја који су били откривени и јављени НАТО.
Ваздушни напади су сутрадан били у празно, истиче Стојановић, јер су гађани циљеви на којима није било војске. Прављене су, прецизира, и макете, лажни мостови и све у свему показана је висока сналажљивост.
Бумеранг НАТО-у изнутра
Изјава високог америчког званичника и његово изненађење да је НАТО био на неки начин насамарен током агресије на СРЈ јер је пуцао у празно, према мишљењу искусног дипломате Владислава Јовановића последица је не само добре организације и активности српских служби него и бумеранга који је НАТО добио од јавности својих чланица.
Та пропаганда која није бирала средства нити крајњу тачку домета, додаје Јовановић за Спутњик, била је контрапродуктивна у много видова и пробудила је савест код појединаца и неких слојева западних друштава који су се сами понудили да помогну Србији.
С друге стране. војни аналитичар Александар Радић је мишљења да су тумачења којима се у приличној мери прецењује могућност одбрамбених снага у време НАТО агресије заснована на нечему што је потпуно природно после сваког рата. Односно, појашњава Радић, онај ко вас је напао, све што није остварио касније правда тиме што је противник био много јачи него што се очекивало.
„Као сведок тих времена рекао бих да се код нас поступало у приличној мери по инерцији и да управо многе процене које су нас коштале много технике пре свега, нису чак засноване на квалитатнивим информацијама и искуствима из прошлих ратова“, тврди Радић за Спутњик.
Зато анализа сукоба из 1999, према његовом мишљењу, кад је реч о обавештајном раду, треба да се јако обазриво користи. Треба ипак поћи од процене, сугерише он, да кад сте у позицији да имате мали систем, јако је тешко обавештајно деловати према великим системима и пронаћи довољно људских и материјалних ресурса.
Међутим, генерал Стојановић тврди да су губици били минимални и да се НАТО команда изненадила приликом повлачења војске са Косова, колико је било мало уништења. Стојановић то највише правда неподељеним ентузијазмом припаднике војске.
Ако се сутра зарати…
„Вероватно да се још један део тих служби преконсолидовао, али не верујем да је то могао до краја с обзиром на велику дозу надзора који западне силе имају над нама од двехиљадите године наовамо“, констатује за Спутњик Владислав Јовановић, поредећи ондашње и данашње стање обавештајних и контраобавештајних служби.
„Једна од тих служби везана за министарство спољних послова је нестала пре десетак година и последица тога је да смо се лишили услуга које се могу добити само у контактима са странцима широм земљине кугле“, указује Јовановић на мањкавост.
Србија је у овом моменту, и према мишљењу Александра Радића, у много лошијој позицији него што је била 1999. године, зато што се у међувремену одрекла службе за информације и документацију као обавештајне службе која делује у оквиру министарства спољних послова које је потпуно природно потребно једној земљи.
„Ценим да мала држава има потребу за много јачим, агресивнијим обавештајним радом, за ангажовањем много више људи и потенцијала у односу на сразмере димензија безбедносног система у односу на велике државе, зато што је Србији информација потребна“, посебно наглашава Радић.
Не треба идеализовати време оне велике СФРЈ Југославије, додаје он, иако је тада систем био много разгранатији, амбасаде биле врло вредне у тим пословима, па је то, како каже, давало велику шансу.
Међутим, с друге стране, подсећа Радић, неке од највећих криза попут оне у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. дошле су изненада и нису на време биле пропраћене проценама обавештајних органа.
Једна од редовних активности сваке државе, подвлачи Владислав Јовановић, јесте да се штити од других и истовремено да дође у посед података од других који би им помогли да лакше воде своју политику према њима.
„И овакви какви смо, бољи смо него што смо били пре десет или пенаест година. Међутим, да би нека земља могла да дејствује у пуном смислу својих интереса, она мора да буде суверена и независна. То ми још потпуно нисмо, иако настојимо да се том циљу приближимо“, закључује Јовановић.