„Представници невладиних организација отпутовали су у Хаг, где би, према најавама бошњачких политичара из Сарајева, требало да буде предат захтев за ревизију тужбе БиХ против Србије“.
Неке невладине, неке немиле
Цитирана вест односи се на невладине организације из Босне и Херцеговине, да не буде забуне, пошто се исто могло очекивати и од већине НВО боркиња и бораца из Србије. Барем оних боркиња и бораца из Београда којих су пуни медији и који у тим медијима намећу „трендове“, гасе „пожаре“, „мире“ регион, криве Србе и, све у свему, осветљују и просвећују непросвећени, а већински део нашег народа.
С друге стране, оне невладине организације попут „Веритаса“ Штрпца или Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоја Иванишевића као да су у медијском мраку и финансијском буџаку. Зашто? Нису довољно способни, или је у питању нешто сасвим друго?
За Душана Пророковића из Центра за стратешке алтернативе ово је питање отварања легитимитета и легитимизације невладиних организација.
Пророковић у методолошком смислу то повезује са оснивањем невладиних организација током деведесетих година. Невладине организације су у српском систему, подсећа, постојале и пре 150 година још од Кнежевине Србије и Краљевине Србије.
„То није нов феномен, али дефинисањем појма ’меке моћи‘ од стране Џозефа Наја и низа америчких теоретичара почетком деведесетих НВО добијају сасвим ново место како у унутрашњој тако и у међународној политици. Оне постају средство за инструментализацију меке моћи САД“, тврди Пророковић за Спутњик.
Како се калио цивил
Тако се, појашњава, формирају НВО које се баве људским правима, слободама, заштитом разноразних права, неке од њих попримају међународни карактер, постају глобално познате и признате.
Те НВО, наводи Пророковић, обезбеђују себи — што кроз медије, што кроз институционални рад, што кроз подршку САД — међународни легитимитет и легитимизацију пред домаћим јавним мњењем.
„Оне су, дакле, у том контексту признате. Све остале НВО које су настајале на другачији начин не добијају легитимитет од стране САД и њихових медија и политичких институција. На то се наслонила и ЕУ и остале западне земље. И оне су у доброј мери, ево до данас, непризнате“, прецизира Пророковић.
Нас, који смо родољубиве невладине организације, каже за Спутњик Миливоје Иванишевић, не третирају као невладине организације, никад нас не зову, не обезбеђују нам ни средства ни простор.
То нешто о Србима, ма…
„Држава нам не обезбеђује ништа, она обезбеђује неким невладиним организацијама које то исто имају и из иностранства. Можда је то, волим да будем ироничан, државна обавеза да обезбеде свим невладиним организацијама оно што је потребно уколико раде против Србије. Уколико пак раде у интересу Србије и Срба, држава нема обавезу према њима“, наглашава Иванишевић за Спутњик.
Институт за истраживање српских страдања у 20. веку, како каже Иванишевић, евидентирао је све српске жртве и све масовне злочине који су извршени над Србима у Босни и Херцеговини.
Радимо бесплатно, додаје он, а за помоћ су се обраћали Шведској, Швајцарској и још неким амбасадама, које их или померају, како каже, или нађу неки разлог, учтив и пристојан, да не наставе коресподенцију. Слично је и са државним институција у Србији, каже Иванишевић.
„Недавно смо тражили средства да бисмо обрадили логоре у БиХ. Реч је о око 530 логора и великом броју људи који су убијени у тим логорима. Хтели смо да објавимо, средимо материјал, али смо одбијени, нисмо добили средства. На истим конкурсима дају средства за турнире у малом фудбалу“, тврди Иванишевић.
Центар за Стратешке алтернативе у ком радим, сведочи даље Пророковић, и низ других НВО гледано са аспекта Запада немају потребан легитимитет да би се за нешто питале.
„Дакле, они морају да прате америчку политику увек и свуда и отуда сада ето тај утисак да би и велики број наших НВО, као што су то учиниле бошњачке, подржао иницијативу Изетбеговића. Бакир је ту споредан, кључно је шта Америка мисли, односно шта Хилари Клинтон мисли. Како она спроводи своју меку моћ на овом простору и према томе се они опредељују“, истиче Пророковић.
Име Џозефа Наја треба посебно подвући, наглашава он, јер Нај припада америчком демократском естаблишменту који је породио Била Клинтона, а затим и Хилари Клинтон.
„Ради се групи људи, интелектуалаца, научних радника који се тим питањем баве на врло високом нивоу. То нико други у свету не ради на такав начин, зато су они успели од НВО и мрежа НВО да направе ово што су направили широм света, од Кине, преко европских земаља, до Јужне Америке“, конкретан је Пророковић.
Утицај Хилари Клинтон и њен печат на све те невладине организације је, додаје, огроман иако је изгубила изборе.
