Кад писац пише о некој потпуно другој епохи, печат оне епохе у којој живи је, ако не доминантан, а онда свакако једнако присутан као и печат епохе коју обрађује. Писци примају идеолошке импуте времена јер не живе ван контекста, само је питање на који их начин обрађују. И на који начин их третирају, каже на почетку разговора за Спутњикову „Орбиту културе“, писац Владимир Кецмановић.
О томе да ли је позиција писца довољно изолована да би могла да апстрахује друштвено-политички контекст у ком ствара, обликују ли политика и идеологија етичка начела и како читати и тумачити писца без идеолошког предзнака разговарали смо са Кецмановићем, Видом Огњеновић и Мухаремом Баздуљем.
„Писци и политичко схватање света“ била је генерална тема наше дебате, а разговарали смо и писцима који су постали успешни или мање успешни политичари, као и о идеолошким поделама… Свакако и о томе постоји ли могућност потпуне изолације писца, дистанце од времена у коме настаје, или неке његове личне идеологије?
Владимир Кецмановић: Књижевност, ако је књижевност, идеолошке импуте користи као предмет обраде или као средство, нипошто као циљ. Ако и користи као циљ, онда није књижевност, већ памфлет. Идеологија јесте један од садржаја који нужно улазе у структуру књижевног дела.
Мухарем Баздуљ: Флобер је, кад сте споменули изолацију, направио једну од најлепших слика узалудности покушаја и писца и било ког грађанина да буде изолован. Рекао је — „Ви можете да се склоните у кулу од слоноваче, али плима г… удара у њено подножје“.
Није уопште нужно да грађански ставови писца буду ни тамо ни овамо. Политички коректни, јако умирени и усаглашени. Важно је да он то не користи, Кецмановић је одлично рекао, искључиво као памфлет. Кундера је рекао: „Прави си писац ако је твоја књига паметнија од тебе“.
Госпођо Огњеновић, које дело из српске или бивше југословенске књижевности Вам пада на памет кад кажемо политички ангажовано књижевно дело?
Вида Огњеновић: Зависи од контекста. Свако ангажовано дело које се труди да буде идеолошки конкретно и подобно је пропаганда. Требало би да разликујемо књижевност од пропагандне књижевности. Књижевност је откривалачка уметност, нешто открива, на нешто се концентрише. Па на идеологију као такву.
Кад бих давала пример нечега таквог да је ангажовано, дала бих примере дела о, рецимо, Голом отоку. Писци који су о томе писали су открили Голи оток, на основу чињеница које нису биле доступне или није било дозвољено да оне круже. Кад кажемо ангажовано, не мислимо политички ангажовано, већ друштвено ангажовано. Хумано ангажовано.
И за Вас, Кецмановићу, исто питање.
Кецмановић: Свакако Мајаковски. Несумњиво је био идеолошки обојен у значајном делу песама. Те које су идеолошки обојене не спадају у најбоље што је написао, али несумњиво је и код њих његов таленат неспоран и присутан.
Која је политичка тема најинспиративнија у српској књижевности?
Кецмановић: Ево мени је тренутно најинспиративнија, и почео сам да пишем о томе, роман о Титу.
Мухареме, верујете ли да ће Кецмановић бити објективан кад буде писао о Титу?
Баздуљ: Не би ваљало да буде објективан. Он не пише историјско дело, он пише књижевно дело, а објективност у књижевности није нужно нешто што је добро.
Што се тиче ангажованости, кад сте питали госпођу Огњеновић сетио сам се „Гробнице за Бориса Давидоивича“. Њен мотив за настанак је чисто ангажовани. Киш је то и у „Часу анатомије“ разложио.
Кад смо већ код Тита, можете ли нам, госпођо Огњеновић, упоредити његово и ово сад време?
Огњеновићева: Различита су времена зато што је оно било време тешког идеолошког притиска. Била сам и жртва једног таквог притиска у вези са Голим отоком. У Народном позоришту, где сам тада била директорица Драме, изводили смо драму „Браћа Карамазови“ Душка Јовановића. Она је забрањена на генералној проби. Међутим, срећом генерална проба, кажем срећом, јер је то био једини начин да се о том комаду нешто сазна. Сала је била препуна.
То је било време кад су се они заиста прибојавали књижевности. Хтели су да грађани буду добро, и да им буде добро, осим да сазнају истину о идеолошком притиску. Данас се књижевности мало ко боји. Нема ни разлога. Морал је такође олабавио. Овде се слобода схвата као једна врста потпуне опуштености.
У међувремену је опало интересовање за књижевност, јер су је замениле разне друштвене игре. Комуникација се убрзала до неслућених размера, па књижевност успорава сазнавање. Човек се отуђио од књижевности.
Зашто се данас не плаше књижевности?
Кецмановић: Није се књижевност у тој мери променила да би сад била безопасна, а онда је била опасна. Комунисти су књижевности давали претерано велики значај у смислу опасности по њихов режим. Не верујем да су у то време стеге биле мање да би се нешто посебно опасно десило по тај режим. Данашњи глобални господари очигледно се не плаше књижевности, јер ево пишемо разни о томе, па се ништа не дешава.
Баздуљ: Тада су писци играли и улогу коју после у слободнијим друштвима игра новинарство. Кад не можеш на други начин да изнесеш информацију, него да је спојиш са естетиком, онда тај „носач авиона“ постаје опаснији.
Огњеновићева: Није питање где ће се лоцирати побуна. Свака побуна има смисла, то је моје становиште.
Кад сте поменули побуну, да се поиграмо речима. Ако је 9. март мајка свих митинга, Ви сте на неки начин били мајка мајке свих митинга. Кајете ли се што сте отворили врата Народног позоришта Вуку Драшковићу?
Огњеновићева: Наравно да се не кајем. Иначе ми кајање није нешто нарочито у карактеру. Посебно се не бих никад покајала за тако нешто, јер је било срамно да 50.000 људи не може да чује шта му неко поручује. Нема начина који не бих употребила да ту забрану оспорим.
Зашто је Вацлав Хавел успео да дође на чело државе, а Вук Драшковић кад је од писца постао политичар није? Ко је написао чувену хумореску „Војко и Савле“? Шта гости Спутњика мисле о режимима и слободама на Блиском истоку… У опширнијој верзији преслушајте у аудио-фајлу који се налази у овом тексту.
