Значи ли то да су НАТО-у дани одбројани, или пак овај пакт, који последњих месеци гомила трупе на границама Русије, баш сада постаје још опаснији по читав свет него што је то био до сада?
Зашто Америка повећава свој војни буџет? Зашто, с друге стране, амерички министар одбране истовремено прети својим европским савезницима? Зашто Доналд Трамп још није одобрио улазак Црне Горе у НАТО, и шта му с тим у вези препоручује Марк Ентон, његов саветник за стратешка питања и члан Националног савета за безбедност? Да ли је могућа трајна неутралност балканских држава, Украјине и Грузије, какву предлаже утицајни Брукингс институт из Вашингтона као начин да се спречи даља антагонизација Русије?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили политиколог Александар Павић и новинар Политике Бојан Билбија.
Западне елите, темељно узнемирене Трамповом оценом о застарелости НАТО-а, која и даље одзвања тамошњим анализама и покушајима да се предвиди будућа политика новог станара Беле куће, ових су дана добиле прилику за извесно олакшање, пошто је амерички председник, у свом првом обраћању Конгресу САД, поручио да „снажно подржава НАТО“.
Има ли противречја у овим двама ставовима? Зашто је дошло до промене реторике?
„Изражени ставови још увек нису противречни зато што се види да Трамп води озбиљну унутрашњу битку против ’дубоке државе‘, те глобалистичке хидре чији је НАТО можда и најважнији део“, каже Александар Павић. „Он је можда проценио да не може истовремено да се против ње бори на свим фронтовима, па је сада мало спустио реторику у погледу НАТО-а… Укидање организације као што је НАТО, у сваком случају, не може да се догоди преко ноћи.“
Разрађујући Трампову тезу о застарелости НАТО-а, коју иначе подржава, оснивач чувеног „Статфора“ Џорџ Фридман у једном недавном тексту наводи да се „не може тврдити да НАТО служи америчким интересима још од 1991“, дакле од распада Совјетског Савеза, и да, с америчке тачке гледишта, „војна алијанса с регионом у коме је велики ратни сукоб мало вероватан, нема много смисла“.
Ако НАТО не служи америчким интересима — у смислу тамошњег народа и државе — чијим интересима служи? Глобалне неолибералне елите, такозване „партије Давоса“, како је често називају?
„Прилично је очигледно да интересима америчког народа НАТО не служи, с обзиром на то да и НАТО и,уопште тај војно-безбедносно-политички интервенционизам, веома много коштају америчке пореске обвезнике, а држава им је за то време доспела у веома лоше стање“, оцењује Бојан Билбија, указујући, међутим, да је „могуће и да Трамп није озбиљно мислио када је рекао да је НАТО застарео, јер, да мисли озбиљно, не би америчким пореским обвезницима одузео још неколико десетина милијарди долара како би још повећао војни буџет… Када је рекао да је НАТО застарео, он тиме није рекао да га треба укинути, већ напротив, да га треба модернизовати, тако што ће се ојачати, променити неке ствари у његовој структури, осавременити његова улога.“
Насупрот томе, указује Павић, „дебата о НАТО-у се јесте отворила, и мислим да се Трамп није шалио (када је говорио о његовој застарелости). Да се шалио, не би постојао толики отпор према њему, поготово од стране оних који су и те какви заговорници НАТО-а. Мислим да није фингирано то што се читава ’дубока држава‘ подигла против Трампа… Због тога, он мора да придобије неко од тзв. министарстава силе, јер је кренуо и у обрачун с обавештајним службама“, а то постиже повећавањем војног буџета и окружујући се војницима на важним положајима.
Повећање војног буџета (за чак 54 милијарде долара) пропраћено је, подсећа наш саговорник, смањењем буџета Стејт департмента од чак 37 одсто — а то би могло да иде у прилог обећању да ће америчког интервенционизма у свету бити мање него до сада.
Садашња ситуација, међутим, не слути на добро. Последње тренутке владавине Барака Обаме обележило је стационирање НАТО трупа на истоку Европе, на западним границама Русије. Који је циљ овог потеза, поставља се питање, будући да је потпуно јасно да Русији не пада на крај памети да нападне Пољску или балтичке државе, а и да је број НАТО војника који су сада ту доведени исувише мали да би представљао озбиљан фактор, у војном смислу, у случају напада.
„НАТО каже да је то одговор на војну претњу која долази са истока, из Русије, али циљ овог потеза јесте трајно стационирање НАТО трупа у балтичким државама и на Балкану, у Румунији и Бугарској,“ објашњава Бојан Билбија. „Доласком НАТО трупа на руске границе ствара се веома експлозивна ситуација… А крајњи циљ свакако да јесте повећање напетости између Запада и Русије, који ће онемогућити њихово зближавање.“
Како ће се на будућност НАТО-а одразити захтеви Вашингтона својим партнерима да повећају војне издатке на фамозна два одсто својих државних буџета?
„Ако Трамп заиста мисли да се извуче из обавеза према НАТО-у“, сматра Павић, „ово је најбољи начин да добије разлог да то и учини. Наравно, постоји опасност да ће га сви послушати и повећати своје војне издатке на тражена два одсто буџета, али у садашњој економској ситуацији, то је скоро немогуће.“
Оваквој процени у прилог иду реакције из Немачке. Зигмар Габријел, немачки шеф дипломатије, изјавио да не зна где Немачка може да нађе 25 милијарди евра за захтевано повећање војног буџета, а канцеларка Ангела Меркел, на сличан начин, каже да ће Немачка повећати свој војни буџет као што се од ње тражи, али, по сопственом распореду…
С тим у вези, приликом своје прве посете централи НАТО-а, секретар за одбрану САД Џејмс Матис припретио је да ће Америка „умањити своју посвећеност алијанси“ ако Европљани не повећају издатке за одбрану.
Међутим, указује Бојан Билбија, „Матис је рекао и да с Русијом треба разговарати с позиција силе… То су те контрадикторне поруке које се шаљу из Вашингтона, и тешко је протумачити која је, од изговорених, она права порука… Али реторику на страну, ми данас видимо да је у току милитаризација, и да су данас НАТО трупе стигле на границу Русије. То је кључна чињеница“.
Како ће се дилеме о преобликовању НАТО-а одразити на његова даља проширења, пре свега на Црну Гору? Ово питање прошло је кроз надлежни одбор Сената, присталице уласка Црне Горе у НАТО имају убедљиву већину и у самом Сенату — 99 према 1 или 98 према 2, како се наводи — али, да би се уопште гласало с овако предвидивим исходом, Доналд Трамп овај предлог треба да упути на гласање у Сенат, а он то још није учинио. Марк Ентон, његов саветник за стратешка питања, јавно се пита да ли је, уопште, у америчком стратешком интересу даље ширење НАТО-а и проливање америчке крви за нека удаљена места. Да ли је замисливо да САД не дозволе улазак Црне Горе у НАТО?
„Замисливо је да САД на крају ипак не дозволе улазак Црне Горе у НАТО“, наводи Александар Павић. „Али то ће зависити од односа снага у самој Америци, и исхода ове велике политичке борбе која се очигледно води… Питање је и да ли ће Црна Гора бити сматрана довољно важном да се баш ту повуче некаква црвена линија.“
Русија је ту црвену линију повукла, саопштивши да се противи уласку Црне Горе у НАТО…
„Русија мора да се понаша као да и даље има посла с Бараком Обамом“, каже Павић, примећујући ипак да је Москва намерно ублажила реторику, „како не би упропастила ту малу шансу да Трамп озбиљно мисли (када говори о поправљању односа с Русијом и слабљењу улоге НАТО-а) и да може да спроведе то што мисли, а то је управо оно што глобалисти и желе“.
Он истиче и да Трамп још нема пуну контролу у САД — процес именовања званичника његове администрације тече јако споро, због опструкција с којима се суочава у Конгресу — а „НАТО се за то време понаша као да је Обама и даље на власти. То је, на неки начин, отуђени центар моћи, који и на нашим просторима подиже температуру, управо у Црној Гори — оптужбе за наводни покушај држаног удара — и у Македонији, где се генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг директно умешао у изборни процес, захтевајући од председника Ђорђа Иванова да Зорану Заеву дâ мандат“.
У сред овог подизања температуре — треба и то приметити — с оне стране Атлантика појављују се и кудикамо разумније иницијативе, попут оне коју је ових дана у „Вол стрит џорналу“ изнео Мајкл О’Хенлон, старији сарадник утицајног Брукингс института из Вашингтона. Реч је о предлогу „алтернативе ширењу НАТО-а који не би антагонизовао Русију“, у суштини, о заједничкој гаранцији трајне неутралности коју би Русија и Запад пружили Балкану, Украјини и Грузији.
Подсећајући да је „великодушну идеју“ о „недељивој зони безбедности од Ванкувера до Владивостока“ Русија изнела још пре десетак година — која се у основи не разликује много од споменуте О’Ханлонове иницијативе — Бојан Билбија указује да би „уместо тога могло да се догоди да се створи заједничка зона безбедности од Лисабона до Владивостока, која би Америку искључивала… Уколико САД наставе с досадашњом политиком, то би врло лако могло да им се догоди, а глобалистички кругови у Америци покушавају да заоштре ситуацију како би се спречила било каква могућност проналажења решења које не би било НАТО-центрично, каква су данашња“.
На крају, каква је будућност НАТО-а? Од чега ће то највише зависити?
„Будућност НАТО-а највише ће зависити од Вашингтона и борбе која се тамо води“, оцењује Александар Павић, сасвим на трагу предвиђања генералног секретара НАТО-а Андерса фог Расмусена: „Ако САД не одрже своју посвећеност, НАТО је мртав.“ Ипак, закључио је он самоуверено: „Због тог разлога, не верујем да ће (нова америчка администрација) остварити своје претње.“
