Трг хероја у Будимпешти, Трафалгар сквер у Лондону, Тријумфална капија у Паризу, Поклонаја гора у Москви, Олтар отаџбине у Риму… Могли бисмо у недоглед да набрајамо места у европским и светским престоницама на којима се налазе обележја подигнута у част најславнијих дана и личности једне нације.
Београд и Србија нешто тако никада нису подигли својој најславнијој династији и најславнијем периоду своје историје — Немањићима и држави коју су створили, а која је постала узор за све остале српске државе.
Ове године обележава се 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног за српског краља. За две године очекује нас обележавање 800 година од проглашења самосталности Српске цркве и исто толико година од писања Законоправила (Крмчије) Светог Саве, најстаријег писаног српског законика.
Има ли Србија жељу и намеру да обележи 800 година од круне коју је добила и практично се родила и да ли то родоначелници Немањићи заслужују?
Крунисање Стефана Првовенчаног била је тачка на дугу борбу коју су његов отац Стефан Немања и његови претходници водили за самосталност српске државе, објашњава историчар Радивој Радић.
Немања се, испрва, док је Византијско царство било снажно, понашао као веран вазал, међутим, од 1190. године, када је Царство запало у проблеме, Немања је кренуо у осамостаљење државе. Прво је изборио брак између ћерке византијског цара и свога сина Стефана, који је, као први странац, добио титулу севастократора, најзначајнију после царске.
„Србија је од средине 12. века све више јачала и постајала фактор који се није могао занемаривати. Она јесте била између чекића и наковња, између Угарске и Византије, али се полако ширила и налазила начина да избори неку врсту самосталности. Прво је то урадила у оквиру византијског круга тиме што је Стефан Првовенчани, поставши севастократор, ушао у византијски државни систем, а онда је Стефан, добијањем краљевске круне из Рима, стекао право међународно признање за српску државу“, каже Радић.
Оним што су учинили, Немањићи су ушли у српску националну митологију бришући све што је постојало пре њих, а свим потоњим српским владарима служили су као недостижни узор.
Како је онда могуће да тако значајној династији, заслужној за много шта, никада до сада нису подизани споменици, чак ни у време српског националног препорода. Немањићи и српски средњи век тема су тек неколико романа, позоришних комада, пар филмова, али ни једне опере или балета. О споменицима не треба ни говорити — нема их.
Иронијом судбине, испада да су једина спомен-обележја подигнута у част Немањића она која су они сами подизали — манастири које су градили као задужбине. Да није њих, Немањићи би остали запамћени у усменој историји Срба или у неколико сачуваних биографија из средњег века.
Један од разлога због кога у савремено доба Немањићима нису подизана обележја је, према речима писца Владимира Кецмановића, који је у коауторству са Дејаном Стојиљковићем написао трилогију о Немањићима, тај да у доба комунизма та тема није била популарна.
„Други је, претпостављам, снага косовског мита и фокусирање на ту тему, која је у сену бацила оно што се догађало пре Косовске битке“, каже Кецмановић.
Међутим, време се променило и Немањићи постају тренд у српској популарној култури. Поред Кецмановићеве и Стојиљковићеве трилогије и национална телевизија је одлучила да сними ТВ серију посвећену Немањићима према сценарију прослављеног сценаристе Гордана Михића, а Београд би ускоро, на иницијативу премијера Александра Вучића, требало да добије монументални споменик Стефану Немањи и музеј посвећен српском средњем веку.
„Ако ме питате зашто је у претходних неколико година дошло до нагле популарности те теме, то не могу да вам објасним. Пре или касније, логично, то је морало да дође на ред. Има наравно и инерције — кад један крене са тим, онда креће и други. Али мислим да то не може да буде коначан одговор, да има и неких суштинскијих разлога“, објашњава Кецмановић.
Обрађивању Немањића и периода у којем су живели подухватили су се, према Кецмановићевим речима, у значајном броју аутори који имају осећај и смисао за популарну културу, за модерне трендове у третирању историје.
„Видим да су читаоци који долазе на промоције у просеку млађи него што је иначе стандард људи који долазе на промоције. По томе видим да је код млађих генерација тема врло актуелна“, објашњава Кецмановић.
Према речима градског менаџера Горана Весића, Србија и Београд имају мало чудан однос када је у питању средњи век и када су у питању Немањићи.
„Ми немамо споменик оснивачу наше државе, Стефану Немањи, немамо ни споменике ни неким другим важним владарима, као што је деспот Стефан Лазаревић, за чије је власти Београд постао главни град или краљу Драгутину, за чије је власти Београд први пут ушао у састав српске државе. Немамо ниједног нашег средњевековног владара ни на једној новчаници, што је заиста чудно, јер имамо заиста сјајан средњи век и имамо чиме да се поносимо“, каже Весић.
Идеја о подизању споменика Стефану Немањи потекла је од премијера Вучића, каже Весић, и она је прави начин да се и ми као држава и народ сетимо средњег века.
„Градска скупштина усвојила је предлог председника Владе, формиран је одбор за подизање споменика, на његовом челу се налази сам премијер. Одбор је већ донео читав низ одлука и у наредним недељама очекујемо да се састане и да донесе одлуку где ће бити споменик. Потом ће да се распише конкурс како би се добило решење споменика, да би могао да буде изливен и постављен“, објашњава Весић.
Поред простора где се налази зграда Генералштаба, у оптицају је још неколико места, каже Весић, која су у центру града, поред којих пролази велики број људи и која су симболички важна.
„Верујем да је ово почетак да се ми као народ и као држава сећамо Немањића и да комуницирамо са њима. Како ће изгледати тај простор зависиће од тога шта ће нам уметници понудити. У сваком случају, то ће сигурно бити монументални споменик јер такав споменик и заслужује неко ко је оснивач наше државе“, закључује Весић.
Свест о заслузи Немањића, могла би међу Србима, али и међу странцима да се подигне на ниво који заслужују. После 800 година — време је.
