Србији је потребан јак председник. Не са становишта чврсте руке или ауторитарности већ јак председник који ће бити извор политичке стабилности у земљи. Отуда наша подршка Александру Вучићу.
Овако у разговору за Спутњик Расим Љајић, потпредседник Владе и лидер СДПС-а образлаже зашто је одустао од своје кандидатуре за председника Србије и подржао премијера и председника СНС-а.
Је л вам сада, док се захуктава кампања, жао што сте одустали од трке?
— Није ми жао зато што ово није време за експерименте и странчарење. За СДПС свакако би било боље да смо имали свог кандидата због видљивости и наше политичке препознатљивости, али нисмо имали право на ту врсту луксуза да у једној озбиљној политичкој ситуацији у којој се налази и земља и читав регион, ми калкулишемо и бавимо се властитом странком. Зато смо се одлучили да подржимо заједничког кандидата коалиције, и то кандидата који има највеће шансе да победи на овим изборима.
Хоће ли вас ваши бирачи и послушати?
— Ми се боримо да се то догоди. Ситуација није једноставна из простог разлога што на наше бирачко тело претендују готово сви председнички кандидати. Засипају грађане различитим обећањима и понудама, а питање је шта је реалност и питање је да ли људи треба да верују обећањима или треба да верују у нешто што је политика „корак по корак“ али до лаганих и постепених промена које воде до бољитка и до повећања животног стандарда. У овој кампањи покушавамо да наметнемо да мера успешности политике буде број отворених фабрика, радних места, број километара изграђених путева, а не политичке пароле или флоскуле које можда пријају ушима али у суштини не мењају животе људи.
Саша Јанковић је, обраћајући се и вашим бирачима у Новом Пазару, рекао да заједнички живот Бошњака и Срба није сан, али је рекао да су они који су током деведесетих година чак и Слободану Милошевићу били екстремни, сада на власти…
— Уколико останемо заробљени у прошлости, сматрам да никада промена неће ни бити могућа. Свако има право на политичку промену понашања политичке позиције. На крају крајева, све промене у свету дешавале су се изнутра и зато што је долазило до политичке трансформације људи са политичким утицајем. У супротном бисмо остали цементирани. Шта би се уопште у Србији дешавало ако ’90. године узмемо као прву и последњу тачку или координату у којима се политички крећемо. Нажалост, ми смо и тада сматрали да је политика национализма и популизма штетна, али је та политика побеђивала. И сада указујемо на тенденцију национализма и популизма не само код нас већ и у читавом свету. Сматрам да је највећи патриотизам говорити о слабостима властитог друштва, државе и нације којој припадате, јер једино на тај начин можете ићи ка бољем и можете напредовати и модернизовати то друштво.
Иако је до избора остало тек нешто више од две недеље, странке Сулејмана Угљанина и Муамера Зукорлића још нису одлучиле кога ће подржати на изборима. Зукорлић је на корак од договора са Вучићем, док је последњих дана приметна очигледна подршка Угљанинових активиста Саши Јанковићу… Како ће гласати Бошњаци и могу ли и ови избори да дестабилизују Санџак?
— Немам дилему да ће Зукорлић подржати Вучића јер је, као увек, претио празном пушком. Што се Угљанина тиче, ту сада чујем различите информације: једна је да ће подржати Јанковића, друга да неће подржати ниједног кандидата и да ће позвати људе да гласају по својој савести. Не верујем да постоји потенцијал за политичку дестабилизацију и свако ће се борити за свог председничког кандидата, надам се на демократски начин. Председнички избори ипак не уносе ону врсту политички тензија као локални изборим где имате десетине, стотине кандидата и свако ту носи страст и енергију.
Важите за једног од бољих аналитичара и прогнозера међу политичарима. Каква вам је процена — хоће ли бити другог круга или ће све бити завршено 2. априла?
— Надам се да неће бити другог круга, али немам никакве егзактне процене осим утиска и осећаја. Неће то бити, наравно, нимало једноставно, имате поред Вучића још десест кандидата и први пут широку лепезу — можете да гласате за грађанске кандидате и за националне и националистичке, а имате могућност, као никада до сада, да гласате и за хумористичне кандидате. Према томе, људи ће заиста бирати оно што им је срцу драго и то је добра ствар ових избора — широк политички мени избора за председника Србије.
Ко је најозбиљнији Вучићев ривал?
— Ако сад гледамо друштвене мреже и ову медијску хистерију, испада да Прелетачевић заузима то друго место. Шалу на страну, кроз истраживања сам имао прилике да видим да је Јанковић други, Прелетачевић се примиче трећем месту али не знам колико је све то релевантно. Очито је међутим да имамо једну нову појаву, што може да буде свима нама симпатично и забавно, али то јесте феномен. Србија није никакав спецификум. У Италији је један комичар освојио 20 одсто гласова, добио градоначелника Рима и озбиљно претендује да освоји власт у читавој Италији на једној забавно-популистичкој причи.
Шта то говори о нашој гласачкој популацији?
— То апсолутно говори о кризи демократије, институција и о незадовољству са политичким странкама и политичком елитом и на власти и у опозицији. Ако неко као Прелетачевић успе да заокупи толико пажње и вероватно претендује на завидан број гласова, како се већ најављује, то говори о озбиљном незадовољству и кризи која постоји у друштву и то јесте један сигнал за узбуну. Морамо сви да се преиспитамо.
Брине ли вас то?
— Мене лично брине, јер избори су сувише озбиљна ствар, посебно избори за председника државе, а једно је када сте ви на изборима у Младеновцу и учествујете у трци за одборнике, па можда дозволите дозу луксуза духовитости. То може да буде забавно и ја се смејем кад све то гледам али онда кад ставите прст на чело и присетите се да бирате председника државе, онда баш није то добра легитимација за ту државу.
Да ли се надате и премијерском месту које може да остане „упражњено“ после председничких избора?
— Ма какво премијерско место, има ту других кандидата, далеко пречих од мене. О томе ће одлучити Српска напредна странка која има највећи број посланика.
Да ли ће Вучићева посета Сарајеву и Самит о Западном Балкану стварно допринети стабилизацији региона?
— Сам скуп сигурно не може драматично да допринесе. Он јесте корак у добром смеру и добро је што се одржава, али мислим да је много важније од самог скупа да ЕУ, која је покренула берлински процес, да коначно крене у реализацију тих добрих намера, а то подразумева да се коначно имплементирају пројекти о којима се толико говори. Уколико имамо перманентно наставак приче о томе шта треба да се уради у области инфраструктуре, на који начин да се регион повеже, мислим да ће се та прича веома брзо искомпромитовати. Људи су уморни од чекања уласка у ЕУ, а са друге стране имамо и замор Брисела од проширења и сви заједно се налазимо у тој некој чекаоници. То можемо да разумемо због политичке околности у којима се ЕУ налази, али она коначно треба да помогне да се ови инфраструктурни пројекти реализују. Ако нема конкретних ствари у имплементацији онога о чему се прича, не разумем онда то често састајање на сваких три-четири месеца.
То губи смисао и губи се поверење грађана. Важно је да се крене бар са једним јединим пројектом и да људи осете предности регионалног повезивања и придруживања ЕУ. Плашим се да још једном не пропустимо шансу. Регион је политички нестабилан и нама треба једна успешна прича, пример добре праксе на коме ћемо градити регионалну политику у политику стабилности која је преко потребна свим земљама.
Коме одговара нестабилан Балкан? Да ли Србија треба да страхује?
— Угрожени смо од најезде популизма и национализма који постоји и који се шири глобално. Избори у америци и „брегзит“ су прошли заправо на таласу тог популизма који постаје у овом тренутку, у појединим деловима света, доминантна идеологија. Теоретичари неће прихватити да је популизам идеологија, али по свему ономе што сада представља он све више то и постаје, посебно ако се национализам на то надовеже. Много више се плашим тога него било које појединачне земље и плашим се слабих демократских институција. Морамо да се фокусирамо на јачање наших институција као темеља стабилне државе.
Како тумачите последње политичке потезе председника Бошњачког националног већа Сулејмана Угљанина који је практично признао независно Косово? Подржавају ли Бошњаци у Санџаку ту политику?
— Више пута сам рекао да не разумем тај потез ни у политичком нити у било ком другом чак ни страначком смислу. Ја не видим какве поене он тиме може да прикупи, чак ни неке страначке, јер Бошњаци у Санџаку не разумеју да вам Тачи може било шта помоћи у било чему. Бошњаци у Санџаку су политички зрели и не разумеју кад се гура на тај начин прст у око држави у којој живе и која треба да решава проблеме који постоје. Да вам изгради путеве, школе у којој на крају крајева желите да Бошњаци буду интегрисани и да раде у државној служби. Према томе, потез је апсолутно непримерен и не доприноси нечем добром, па самим тим не доприноси ни странци господина Угљанина.
Како оцењујете политички фијаско Бакира Изетбеговића са покушајем ревизије тужбе против Србије за геноцид, а премијер Вучић данас у Сарајеву поново пружа руку пријатељства?
— То је добар потез, а и премијерове изјаве после одбијања ревизија пресуде су такође корак у правцу пружене руке за дијалог и са БиХ и осталим земљама региона. Вучић је споменуо да нема места тријумфализму и након одбијања те пресуде ми морамо да се окренемо будућности и сарадњи. Она треба да треба да буде заснована на економским основама. Политичке теме су још осетљиве, ми економијом не можемо да решимо питања ратних злочина и суочавање са прошлошћу али економијом стварамо погодну политичку климу да се те осетљиве ствари далеко лакше решавају него што је сада случај.
Народ сматра да Србија можда превише прва пружа ту руку пријатељства, а да је са друге стране не добија…
— Нисам присталица политике инаћења, јер се она обично обије о главу, а најмање сам присталица инаћења на властиту штету. Политика је сувише рационална и оно што нам треба је далеко више државног прагматизма у вођењу политике. Емоције никада нису били добар савезник ниједној политици. Овде морате хладне главе да доносите одлуке и да штитите ваше државне интересе, али да не доприносите да ионако нестабилан регион постане још нестабилнији. Ми имамо највећи интерес од политичке стабилности, јер смо највећа економија, зато што можемо да будемо регионално чвориште за бројне инвестиције у различитим областима и секторима.
Прошле године сте негде у ово време и били у Казахстану и даље се, међутим, чека потписивање споразума о слободној трговини са земљама Евроазијске економске уније. Где је запело?
— Имали смо две рунде консултација, сада би требало да се одржи и трећа рунда пре него што преговарачи испред Евроазијског економског савеза добију и званично овлашћење да могу да воде те преговоре. Очекујемо да ће преговори бити завршени до краја године. У нашој јавности се то поједностављено посматра као договор око „Фијата“, али се заправо ради о читавом споразуму који мора да се испреговара. Добро је што је његова основа наш споразум о слободној трговини који имамо са Руском Федерацијом који је пуно користи донео нашој економији, посебно извозницима, мада још нисмо искористили све предности и потенцијале споразума, али то је већ слабост наше економије. Ми смо спремни за наставак разговора и очекујемо са стране евроазијског економског савеза нови термин за наставак преговора.
Какви су односи са земљама региона, да ли су се ствари мало стишале после случаја „Пионирових“ чоколадица?
— Наш други спољнотрговински партнер су земље региона, 21 одсто нашег извоза остваримо са земљама-чланицама ЦЕФТА споразума. Ми извозимо више у БиХ него у Русију, САД и Кину заједно, нажалост. Овај регион је сувише мали у економском смислу и уколико не одужимо потенцијале, наше шансе да привлачимо инвеститоре биће мање, а шансе да наша привреда издржи конкуренцију на глобалном нивоу нису такође тако сјајне. Због тога желимо да регион и на тај начин објединимо и отуда и идеја премијера о царинској унији баш због јачање капацитета свих земаља региона.
Јесмо ли спремни за сто хиљада кинеских туриста, који би, према најавама амбасадора те земље, требало ове године да нас посете?
— Дај боже да се то деси, врло сам обазрив у давању процена везаних за долазак било којих туриста, а посебно кинеских. Направили смо велики искорак са визном либерализацијом, једина смо земља у Европи са безвизним режимом са Кином, преговарамо око директне авио-линије и те две ствари ће утицати на повећање броја кинеских туриста. За нас су важни и руски туристи. Прошле године смо смањили тај пад који смо имали у 2015. У Москви је у току састанак радне групе за туризам, где наши тимови разговарају о конкретним облицима сарадње. Русија је први пут ове године учествовала на сајму туризма, то је један добар знак и треба да на Русију применимо исти модел као што смо урадили са Кином. Постоји 18 организатора путовања у Русију који Срби имају у туристичкој понуди и желимо то још да повећамо.
Потписали смо протокол за извоз телећег и јунећег меса у Кину, а стручњаци кажу да једва намирујемо наше потребе. Како ћемо повећати фонд?
— Сточни фонд се врло тешко и споро обнавља, а за то је потребна дугорочна, стратешка политика у смислу целокупне пољопривредне производње. Она мора више да буде базирана на сточној него биљној производњи. Код нас је биљна производња око 60 одсто, а сточна нешто преко 30 одсто. У ЕУ је то потпуно обрнуто. Потребна је промена стратегије давања акцента на сточној производњи. То не може брзо да се догоди, јер је ситуација таква да ако бих рекао да ће нешто да се промени за годину-две, лагао бих.
И за крај, јавности је мало познато да ви пишете и песме….
— Био сам жестоки противник, а и даље сам, естрадизације политике. Бежао сам од тога, избегавам сва окупљања, манифестације различитих врста, бежим од камера, од новинара, управо из тог истог разлога. И онда, онако за своју душу, нешто урадим, напишем и одем на поље са којег сам перманентно бежао. Радим то више за своју душу, то су тренуци инспирације. Не могу то стално да радим али кад ми дође да нешто напишем, ја то и урадим.
