Дана 25. марта биће обележена 60. годишњица Римског споразума којим је званично основана Европска економска заједница (ЕЕЗ). Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Немачка основале су организацију која је сматрана претходником ЕУ још 1957. године. Споразумом, који је ступио на снагу 1. јануара 1958. године, предложено је прогресивно смањење царинских дажбина и успостављање царинске уније. Њиме је било предвиђено стварање јединственог тржишта робе, рада, услуга и капитала између држава-чланица ЕЕЗ.
Позиви унутар ЕУ за такозваном „двобрзинском Европом“ постају све гласнији уочи годишњице. Идеја која стоји иза вишебрзинске ЕУ је да би различити делови Европске уније требало да се интегришу на различитим нивоима и различитим темпом, у зависности од политичке ситуације у свакој појединачној земљи.
Италијански „Спутњик“ разговарао је са италијанским економистом Пасквалеом Лучом Скандицом, професором политичке економије на Универзитету у Риму „Тор Вергата“ и председником пројекта „Отворена економија“ о томе ко ће имати користи од таквог модела.
„Појам ’двобрзинске Европе‘ има два значења: с једне стране, чињеница је да се Европа креће у две различите брзине: брзином еврозоне и брзином остатка Европе. Међутим, већ постоји ’двобрзински‘ модел у самој Еврозони: постоје развијеније земље попут Немачке и Холандије, и постоје земље које имају одређене економске потешкоће: Француска, Шпанија, Италија и друге“, рекао је он.
Професор даље објашњава да је друго значење економско: Европа би требало да схвати да не може да настави да се креће истом брзином. Требало би да се прилагоди на начин који би дозволио земљама које желе снажније да се интегришу да то ураде различитом брзином.
На питање да ли постоји опасност од тога да ће се појавити две различите Европе, Европа „Серије А“ и Европа „Серије Б“, економиста каже да не постоји довољно искуства по том питању.
„Можемо да нагађамо из перспективе споразума о слободној трговини који уједињују различите групе земаља. Постоје такозвани ’клубови земаља‘ који се крећу различитим темпом и у одређеној мери такмиче једни са другима“, објаснио је он.
„Уколико упоредимо економски успех са фудбалском утакмицом, онда би све земље радије биле у Серији А и освојиле првенство. Међутим, то није могуће“, додао је он.
Скандицо је објаснио да му се концепт „двобрзинске“ Европа чини двосмисленим. Он је даље указао на један од говора бившег председника Француске Николе Саркозија, у којем је он изложио да Европа жели да се интегрише формирањем одређених супердржава — Еврозоне. Она је спајала 27 земаља, затим 32, 35 и тако даље. Било је исувише јасно да су све земље веома различите и да је незамисливо да се уједине у федерацију. Саркози је предложио да се уједине у конфедерацију.
Међутим, ова идеја изазвала је негативну реакцију земаља као што је Пољска, истакао је Скандицо.
Коментаришући недавни позив немачке канцеларке Ангеле Меркел за двобрзинску ЕУ, економиста је предложио да би садашњи систем могао бити замењен „клубовима земаља“ са сопственим правилима, који би имали заједничко тржиште које би послужило као такозвани „суперклуб“ у којем чланови могу да делују на равноправној основи. Даље, више сличних земаља би онда могло да се уједини у јединице које ближе сарађују.
„Мислим да би требало да постоји вишебрзинска ЕУ и да би Италија могла да избегне припајање Еврозони, али да се придружи неком другом ’клубу‘. То би могао да буде излаз за Италију, јер наша земља пролази кроз дилему цепања између две опције: или да се придржава строгих правила која су написана у корист других економија, које се разликују од италијанске, или да тежи флексибилнијој економској и монетарној политици.
Немачка, на пример, може да приушти да се одмах придржава строгих финансијских правила ЕУ без потешкоћа. Међутим раније, пре почетка финансијске кризе у Еврозони, Немачка је такође искусила потешкоће, док су остале земље биле у повољнијем положају, рекао је он. Стога, тренутна повољна ситуација неће трајати довека и Немачкој ће можда бити потребна флексибилност.
„Потребна нам је променљива Европе, са бројним унијама, клубовима земаља и приликом да се клубови мењају. Ово би повећало политичку и економску ефикасност свих држава-чланица. То би било од посебне користи за оне земље које се суочавају са тешкоћама у својим економијама и немају слободну фискалну и монетарну политику, односно медитеранске земље“, додао је он.
Међутим, он је даље закључио да то важи за све земље-чланице ЕУ, а да флексибилне финансијске и политичке институције треба да постану норма у ЕУ.
