Постоји и легенда у вези са церемонијом предаје Аљаске Американцима. Било је то 18. октобра 1867. године у Новоархангелску, руској престоници Аљаске. Америчка и руска војска су се постројиле поред стуба са заставом, са којег је уз топовске салве почело спуштање руске заставе. Међутим, застава се замрсила на самом врху. Сви покушаји да је одмрсе нису дали резултата, па је један војник буквално стргао. Тек после тога, над Аљаском је подигнута застава САД.
Такође, за тај догађај се везује и још једна легенда. Наводно, морнар се попео на јарбол да одмрси заставу и након тога бацио ју је доле, а она је случајно пала право на руске бајонете. То се сматрало лошим предзнаком! Након тога су Американци започели реквизицију зграда у граду, који је добио ново име — Ситка.
Неколико стотина Руса, који нису желели да приме америчко држављанство, било је принуђено да се евакуише трговачким бродовима и у домовину су стигли тек наредне године.
Међутим, ни после одласка Руса православна вера овде се није угасила. Напротив, ојачала је.
Аљаску је, иначе, открио руски истраживач Витус Беринг 1741. године. Прво насеље су подигли Руси 1783. на острву Кодијаку. И данас на Аљасци има много споменика који указују на руску прошлост у тој земљи. Последњих деценија руских досељеника тамо готово да нема, али је већина потомака Руса сачувало руске традиције и носи руска имена. Већина становништва, скоро 90 одсто њих, говори енглески језик, али се у језику локалних житеља сачувало и око 200 руских речи.
Око 25 одсто становништва Аљаске су Индијанци, Ескими и Алеути. Највише има белих досељеника који су похрлили у тај далеки део света после 1896. године када је тамо откривено злато. На територији савремене Аљаске живи око 90 индијанских племена и они уживају посебне привилегије, као што су бесплатно образовање, здравствено осигурање итд.
Највећи град је Енкориџ, а престоница је Џуно. Једна од главних знаменитости главног града је руска Црква Светог Николаја, изграђена од дрвета 1894. године.
„Аљаска је откривена пре 250 година, а 120 година је била руска. Дакле, скоро половина њене историје је чврсто повезана са Русијом. Занимљиво је, међутим, да су у школама само 3-4 лекције посвећене ’Руској Америци‘, све остало време ми морамо да предајемо о томе како су Индијанци стигли на ту земљу, о разним племенима, о злату на Аљасци, о Другом светском рату на Аљасци, о женама, псима и пошти на Аљасци. Ја сам четири године предавао историју Аљаске, и нисам радио по школском програму, па деца која су код мене учила знају много више од осталих о тој историји која се односи на ’Руску Америку‘“, каже за Спутњик Анатолиј Хмељов, наставник историје и туристички водич, који са супругом Жаном Лељчук, професорком руског језика, на Аљасци живи и ради већ више од две деценије.
Иако све више туриста посећује Аљаску, Американци мало знају о животу своје северне државе. Већину људи Аљаска асоцира на царство леда и снега, сурову климу, дивљу природу, поларне ноћи, Ескиме, злато и нафту.
„То је необична држава за Америку. Аљаска је егзотика. Овде долазе туристи не само из целе Америке, већ из целог света. Нама је веома смешно што они долазе на Аљаску, а у принципу о њој не знају скоро ништа, чак ни то да је део Америке. Постављају глупа питања, типа која се валута користи. Ми се смејемо и одговарамо да примамо све валуте. То јест, Аљаска је у саставу Америке, али живи неки свој посебан живот“, наводи професорка Лељчук.
Због сурове климе и релативно кратког вегетативног периода, ратарство је слабо заступљено на територији Аљаске. Произведена храна користи се углавном унутар граница државе. За потребе становника углавном се увози храна из других држава. Запосленост је највећа у индустрији и од ње се извлачи највећи приход. Индустрија се своди на експлоатацију природних ресурса, превоз и транспорт, а све значајнија грана привреде је и туризам.
Са површином од 1.518.775 квадратних метара, Аљаска је највећа и најненасељенија држава САД. Тамо живи тек нешто више од 700.000 људи.
Питање о повратку Аљаске у састав Русије нарочито је постало актуелно после присаједињења Крима Русији. У руском народу Аљаска је шаљиво названа „Ајс Крим“.
Пре три године, одмах после кримског референдума, на сајту Беле куће осванула је чак и петиција за сецесију Аљаске од САД и њено присаједињење Русији. Десетине хиљада људи је потписало петицију која је названа „Вратити Аљаску Русији“. Међутим, од целе приче није ништа било, осим што се у медијима подигло мало „галаме“.
Било је и оних који су тврдили да ће руски председник Владимир Путин покренути ревизију купопродајног уговора царске Русије са САД, те да ће од своје Владе тражити да исти прогласи ништавним и да је спреман да врати паре Американцима, а да Аљаску узме назад.
Међутим, све те гласине и спекулације прекинуо је лично Путин.
„Фаина Ивановна, драга, шта ће вама Аљаска?!“, питао је Путин пензионерку која му је својевремено у телевизијској емисији „Директна линија“ поставила питање да ли постоје планови да се Аљаска присаједини Русији.
Председник је подсетио да је „Аљаска продата у 19. веку“, а да су хиљаде квадратних километара дате за 7,2 милиона долара у злату.
„То није скупо“, додао је.
„Ми смо северњачка земља, 70 одсто наше територије припада северним и екстремно северним регионима. Да ли је Аљаска на јужној хемисфери? И тамо је такође хладно. Не будимо усијане главе. Људима бисмо морали да дамо веће плате за рад у отежаним северним условима. Треба израчунати и буџетске трошкове“, нашалио се Путин и тиме ставио тачку на ту причу.
