Судећи према речима министра одбране Зорана Ђорђевића, допринос Србије у борби против терориста ДАЕШ-а у оквиру Глобалне коалиције за борбу против терориста, своди се на слање хуманитарне и медицинске помоћи, размену обавештајних информација и донацију 30 тенкова Ираку.
Војном аналитичару Мирославу Лазанском ова последња ставка је нарочито занимљива.
„Волео бих да видим да ли је то отишло као директна донација или то узима нека америчка фирма под изговором донације, а онда они то продају Ираку. Знам пример из БиХ, где је она донирала одређену количину наоружања и за Авганистан и за Ирак, али то није ишло директно оружаним снагама Ирака и Авганистана, него су наоружање купиле одређене америчке фирме, а онда су оне то продале и узеле паре. Јако бих волео да знам како је извршена донација тих тенкова“, каже Лазански и додаје да му је посебно занимљиво питање да ли је Србија у ситуацији да некоме донира батаљон тенкова Т-55, а онда очекује да јој Русија донира батаљон тенкова Т-72.
„Друго, шта ми имамо да донирамо Ираку? Ирак има паре од нафте. Могу да купе америчке авионе Ф-16 за скоро 2 милијарде долара, а сада су спали на то да им Србија донира 30 тенкова Т-55. Врло необично“, објашњава Лазански.
Ипак, главни допринос који Србија може да дâ у борби против тероризма је на пољу размене обавештајних информација, слажу се аналитичари.
„Мислим да су наши капацитети пре свега у размени информација. Да видимо ко је све са подручја Србије отишао на џихад ’излете‘. У том смислу можемо да допринесемо“, каже Лазански.
И његов колега Александар Радић каже да је поље размене обавештајних информација главно поље где би Србија могла да допринесе у борби против терориста. Србији су витално важне све обавештајне информације о људима са ових простора који се крећу по Блиском и Средњем истоку, каже Радић.
Размена обавештајних информација је за Србију прихватљива и са политичког и са моралног становишта, додаје он.
„Прихватљиво је да се размена информација обавља са свим земљама које су заинтересоване. Ту не постоји препрека која би се могла пронаћи у домену спољне политике. Такав облик сарадње може да се организује и са Русијом и са Америком, и са било којом западноевропском силом, и са земљама из региона“, каже Радић.
Већи искорак српских безбедносних снага, који би укључио ангажовање њихових припадника на блиском истоку, према Радићевим речима, није реалан. Чак се и неке чланице НАТО-а уздржавају од већег ангажовања у борби против терориста на терену, а Србија притом има и ограничен политички маневар, каже.
„Србија је војно неутрална земља и мора да води рачуна какве би политичке последице могло да има њено отворено сврставање на страну једне од коалиција“, каже Радић.
Да ли ће ангажовање Србије у антитерористичким коалицијама изложити нашу земљу могућности од терористичких напада, вероватно је питање од кога јавност највише стрепи, поготово после последњег терористичког напада у Лондону.
То зависи од ангажовања српских обавештајних и контраобавештајних служби и процене српског политичког врха, каже Лазански.
„Чим се прсите да сте у борби против светског тероризма у првом плану, онда сте на неки начин и мета. Свесно преузимате ризик. Ми смо вишенационална земља која већ има проблеме у околини, имамо ситуацију у Санџаку која је таква каква је. Видели сте да чак ни химну Србије не смемо да свирамо на рукометним утакмицама. А с друге стране, свака борба против тероризма носи ризик“, каже он.
Србија, пре свега, треба да води рачуна о сопственој безбедности и сопственом државном и националном интересу, закључује.
Да борба против тероризма повлачи терористичку одмазду је мит, тврди Александар Радић. До сада се показало да терористи делују тамо где сматрају да им је сврсисходно, а водеће западне земље на мети су терориста због пропагандног ефекта. Терористи се после сваког чина позову на то да је напад изведен зато што је одређена земља против њих, али Радић таква образложења карактерише као трошење речи на пропаганду.
