Јеси ли се слик‘о са Белим? А са Сашом? Шта, загрлио си Јеремију на фотографији? Ја пришао оним Стаматовићевим девојкама у народној ношњи, лепше је за фејс.
Иако нису главни фаворити на биралиштима и политичким кладионицама, та четворица кандидата на српским председничким изборима имају две заједничке ствари. Прва је да су тема у кафанама и на друштвеним мрежама, а разговор отприлике изгледа овако како смо почели текст.
Други најмањи заједнички садржалац четворице од укупно 11 кандидата јесте што су их на изборима кандидовале групе грађана, упркос томе што их у кампањи подржавају и неке политичке партије.
Грађани, па ви сте ту
Сличан феномен виђен је у два изборна процеса у Хрватској. Прво појавом Ивана Велибора Синчића на председничким, а потом у два наврата и коалиције Мост на парламентарним изборима. Готово у исто време премијер Словеније постао је Миро Церар, човек који је непосредно пре тих избора основао политичку странку под именом Странка Мира Церара. У Италији је Покрет пет звезда, на челу са комичарем Пепеом Грилом, све популарнији…
Дакле, постоји тренд. Питање је само у којем правцу иде и шта га узрокује.
У читавој Европи, па и у свету, констатује за Спутњик социолог Владимир Вулетић, постоји криза демократских институција.
Кад кажем демократских, појашњава Вулетић, мислим на демократију како је схваћена у либералном демократском кључу као нешто што је можда прецизније назвати полиархијом — надметање странака за контролу државе, односно политичке власти, и демократија се у том смислу своди на сам изборни процес.
„Може се рећи да у мери у којој се тај изборни процес спроводи у складу са некаквим начелима, да је онда демократија нешто што је на делу. Међутим, проблем је што се између та два процеса странке понашају као потпуно суверени владари и у великој мери запостављају интересе грађана“, указује Вулетић.
Засићење, па спрдање
У првом наредном кораку то, додаје овај социолог, узрокује да су грађани једноставно све мање и мање заинтересовани за излазак на изборе.
Смањење интереса за политичке странке довело је до следећег корака, а то је почетак развијања политике скандала, која је, сугерише Вулетић, требало да привуче пажњу грађана. На кратак рок је то упалило, дало одређене ефекте, али на дужи рок је довело до још већег отклона грађана од странака.
„И сад имате ситуацију да људи који излазе испред група грађана — па без обзира да ли је то у складу са устаљеним нормама или је попут Белог Прелетачевића нешто што на известан начин представља својеврсну карикатуру и спрдање са оваквим политичким системом — јесу нешто што за грађане представља својеврстан одговор оваквом политичком систему.“
У Европи генерално постоји тренд засићења политичким странкама, уочава и филозоф Ђорђе Вукадиновић, који за Спутњик напомиње да то није неки локални, балкански, а поготову не српски феномен. Штавише, наглашава он, могло би се рећи да је у Србији тај феномен антипартијског става мање изражен и касније стиже.
Огледни пример Србија
Групе грађана или широке коалиције, лабаве асоцијације различитих удружења европски су тренд и нека врста топломера, барометра који, наглашава Вукадиновић, показује распрострањено незадовољство и политиком и политичарима и стањем у којем се европска друштва налазе.
„Свакако су незадовољни и странкама које су често сувише окоштале, сувише олигархијске, сувише круте, сувише бирократизоване, на крају крајева и инертне да би одговориле на изазове и проблеме времена. То је главни генератор који продукује поплаву и инфлацију политичких покрета овог типа“, прецизира Вукадиновић.
Што се тиче Србије и конкретно председничких избора, према његовом мишљењу, није довољно јасно колико ће бити трајно и колико је то одраз и одјек европског тренда, а колико је последица српских специфичних политичких околности где су све странке под доминацијом СНС-а и њеног лидера Александра Вучића.
„У Србији је то мање последица, мада има и тога, незадовољства грађана тиме како странке реагују на проблеме времена, а више је можда последица незадовољства и стањем у опозицији и шансама да опозиција постане релевантан играч који може да угрози актуелну власт“, додаје Вукадиновић.
На просторима бивше Југославије је, како за Спутњик каже Вулетић, дуго година чекано на демократију као на нешто што је сматрано да ће решити многе проблеме.
Међутим, подвлачи Вулетић, тренутно демократски политички систем сам по себи не може да реши проблеме који заиста тиште грађане и што грађани по инерцији очекују од политичара, који им на овај или онај начин обећавају, свесни да мало тога могу да испуне.
Идеологија се враћа
Антипартијски и антиполитички став који се манифестује кроз масовну подршку групама грађана у Србији још није попримио размере какве има у добром делу европских земаља, али како тумачи Ђорђе Вукадиновић, не због тога што нема проблема и што грађанима српске партије одговарају.
„Пре бих рекао да је разлог тај што имамо сувише доминантне СНС и Вучића, а онда на другој страни практично море, да не кажем полумртво море, релативно ситних странака и лидера. Мислим да је управо то разлог због којег, са једне стране, нови претенденти на политички простор наступају ванстраначки, чак и кад имају подршку одређених странака“, сматра Вукадиновић.
Најзад, оваква врста тренда није, подвлачи Вукадиновић, оно што се од пада Берлинског зида назива смрт идеологије, већ доказ да је идеологија нестала, али само из званичних и официјалних политика странака, владајућих и опозиционих.
Нема у партијама довољне присутности идеологије, па чак ни стварних, животних политичких тема и онда се, наглашава он, грађани или потпуно повлаче или покушавају да врате политику и идеологију кроз веће или мање друштвене покрете.
