Упркос томе што та идеја у овом тренутку можда делује сумануто, чини се да овај рачунарски неуролог и те како зна о чему прича.
Доктор Сандберг наводи да се људи заљубљују јер наше потомство, за разлику од животиња, не може одмах по рођењу да се брине само о себи.
„Са еволутивне тачке гледишта, родитељи остају заједно да би својој деци пружили што већу шансу за опстанак. Тада ступа на сцену механизам везивања парова“, каже.
Када се заљубите у некога, ефекат који то има на ваш мозак је јединствен — активира се допамински систем у мозгу и почиње ослобађање окситоцина и вазопресина.
„Управо је допамински систем оно што ствара осећање повезаности између два партнера. Допамин се ослобађа у предњем режњу мозга, што доводи до препознавања особе као некога поред кога би требало да останете, некога ко вам је близак“, објашњава Сандберг.
А разлог зашто вам партнер недостаје — нарочито њен/његов мирис, јесте лучење кортикотропина (ЦРХ) — ослобађајућег хормона који се лучи када ваша вољена особа није ту.
Сандберг сматра да би научници ускоро могли да доведу до стварања напитка који садржи окситоцин, вазопресин и ЦРХ.
Ипак, то свакако неће бити лак посао, а научници још не знају на који начин би таква врста напитка могла да се учини делотворним.
„Добар љубавни напитак морао би да делује на одређени део мозга стимулацијом тих механизама. Иако таква врста производа још не постоји, све смо ближи разумевању начина на који мозак функционише и како можемо да утичемо на процесе који се у њему одвијају“, истакао је Сандберг.
Ипак, основна дилема није да ли ће напитак бити делотворан, већ има ли такав поступак морално оправдање. Сандберг такође сматра да би представљао одличну нову дрогу за силовање.
Производ би највише користио паровима код којих су осећања временом избледела. Питање је, међутим, да ли бисте желели да на такав начин спасавате везу.
Извор: Индепендент, Б 92
