Синхронизовани терористички напади на коптске богомоље скренули су пажњу светске јавности на хришћанску заједницу у Египту, најмногољуднијој арапској земљи.
Копти су народ хришћанске вере који насељава долину Нила. Потомци су хамитских Египћана који ни после арапског ни после турског освајања нису променили веру.
Копт је истовремено и верска и етничка одредница. Копти имају свој коптски језик, али се његова употреба задржала само у богослужењу Коптске православне цркве која окупља око 90 одсто египатских хришћана.
Потомци апостола Марка и утемељивачи монаштва
Коптска православна црква је једна од најстаријих хришћанских. Према предању, цркву египатских хришћана основао је апостол Марко у Александрији, средином првог века (око 42. године). Због апостолског порекла цркве, поглавар носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светог Марка“.
Током 3. и 4. века у оквиру коптске цркве дошло је до настанка хришћанског монаштва. Зачетници или оци монаштва су Свети Антоније Велики, преподобни Павле Тивејски, Свети Пахомије и Ава Амун у Нитријској пустињи.
Из Египта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Током целе историје хришћанства коптско монаштво је имало велику и значајну улогу.
Оријентално-православна црква
На Сабору у Халкидону 451. године, александријски патријарх Диоскор Први подржао је монофизитску христолошку позицију и одвојио се од мелитске групе, коју су формирали Грци који су прихватили халкидонски догмат.
Историчар Александар Раковић објашњава за Спутњик да се не само Коптска црква, већ и друге дохалкидонске цркве — Јерменска, Етиопска, Сиријска, Еритрејска и Индијска, разликују од православних и католичких цркава због тога што верују да су се у Христу стопиле божанска и људска природа у једну — божанску природу.
„То је суштинско, другачије тумачење Христове природе, јер остали хришћани сматрају да Исус Христос има и божанску и људску природу. Те разлике до данас нису превазиђене иако се и православне и дохалкидонске цркве, које смо раније називали монофизитским, називају ортодоксним црквама. Православне су источно-православне а дохалкидонске су оријентално-православне“, каже Раковић.
Упркос бројним сличностима дохалкидонских цркава са православнима, разлике су непремостиве, уколико дохалкидонске цркве не доведу у питање своје учење.
Византијско царство
„У последњим деценијама код дохалкидонаца се појављује неко тумачење да је дошло до великог неспоразума у 5. веку и да та тумачења о Христовој природи нису баш таква и могу да се уподобе тако да би се приближили православним хришћанима. Међутим, није много урађено на том приближавању, иако су и православне и дохалкидонске цркве у сталном дијалогу. А то је много важно, јер, иако се у теолошком смислу јако разликују, доста тога их спаја због тога што се може рећи да су православни део византијског света, а за дохалкидонце се може рећи да су то у ширем смислу“, каже Раковић.
Арапи су у 7. веку окупирали Египат али испочетка окупација није имала много утицаја на живот коптске заједнице. Током 9. века у време раста националног отпора, у знак одмазде долази до уништавања бројних икона и фресака коптске цркве. Прогон Копта достигао је врхунац кад је Египат пао под власт Мамелука после крсташких ратова.
Упркос вишевековном животу под муслиманским завојевачима, Копти су успели да очувају свој идентитет на трусном подручју. Према Раковићевом мишљењу, одржали су се зато што је реч о народу који има вишемиленијумско трајање.
Тетовирани наследници фараона
„Древни Египћани су преци Копта, и Копти су настављачи те древне цивилизације. Кад неко има тако дубок корен у идентитету, тај идентитет се не може лако нарушити. Код Копта постоји свест да су потомци старих Египћана из времена фараона, међу првима су примили хришћанство, али су упркос томе наставили да буду носиоци древног идентитета Египта“, каже Раковић.
Он додаје да се коптској деци, откад су Арапи загосподарили Египтом, тетовира крст испод длана десне руке, због чега им није лако да пређу у другу веру, што се, иначе, ретко догађа.
„Они имају визуелну ознаку свог хришћанског идентитета који се не може сакрити. То је врло важно, јер они нису имали могућност да направе корак назад и прихвате веру нових освајача“, наглашава Раковић.
Њиховом одржању помогло је и то што су Копти били јако образовани, способни и богати трговци и као такви су често били саветници на дворовима исламских освајача, исто као и Грци.
„Реч је о народима који имају високо образовање, дуг континуитет трајања и адаптабилни су и могу да сачувају свој идентитет чак и у најекстремнијим условима“, сматра Раковић.
Чувари свете породице
Иако је седиште патријарха престола Светог Марка у Александрији, најзначајније коптске богомоље налазе се у „старом Каиру“. Коптски Каиро лежи у окриљу зидина римске тврђаве „Вавилон“ из трећег века.
Најзначајнија православна богомоља у „коптској четврти“, коју су и пре „арапског пролећа“ штитили наоружани полицајци, јесте такозвана висећа црква посвећена Богородици. Саграђена је у 4. веку између два водоторња и између две куле старе римске тврђаве. Неколико пута је разарана, а у 11. столећу је обновљена и попримила је данашњи изглед.
У каирској „коптској четврти“ налази се и црква Свете Варваре, посвећена светици коју је у 3. веку усмртио рођени отац јер је покушала да га преобрати у хришћанство, коју краси богато изрезбарен иконостас из 13. века, као и низ изванредних икона познијег датума.
Једна од најпознатијих и за хришћанске вернике најзначајнијих богомоља у Египту, свакако је црква Светог Сергеја, на чијем месту се у једној пећини, по предању, крила света породица (Исус, Марија и Јосиф) током пребега у Египат. Ова пространа црква је најстарија унутар зидина вавилонског утврђења, са темељима из 5. века нове ере.
Фудбал и идентитет
У Египту данас живи око 12 милиона Копта, од којих више од 90 одсто, односно најмање десет милиона, припада Коптској, дохалкидонској цркви. Остатак у већој мери припада католичкој цркви, а мањи православној, Александријској патријаршији, која је једна од древних патријаршија православне цркве и чији патријарх, као и коптски, носи титулу папе.
„У некој мери, раније је било много православних Грка који су живели у Египту, али има и много Копта који су везани за грчко православље“, каже Раковић.
Интересантно је, додаје Раковић, да Копти, кад не игра Египат фудбалску утакмицу, навијају за Либан зато што је то једина арапска земља која носи хришћански идентитет.
„То показује колико су Копти везани за хришћански идентитет Блиског истока и Египта и колико осећају блискост са другим хришћанима који воде слично порекло“, закључио је Раковић.
