Историја после губитка власти Демократске странке је историја пропуштених шанси да се формира нека иоле озбиљна опозиција, истиче за Спутњик Срђан Богосављевић из Испсоса и подсећа да је од 2000. године, кад је на власт дошла некадашња опозиција, сујета далеко више играла улогу од дугорочних планова јер се радило о партијским структурама интелектуалаца.
Квалитет или квантитет понуде
До данас је, додаје Богосављевић, остало приметно цепкање странака које су прво биле на власти, а кад су изгубиле власт постале су ужасно исцепкана опозиција.
Опозиција прво што треба да схвати јесте да она у овом тренутку није такмац власти, сугерише Богосављевић, да се бори за себе и да направи некакву иоле озбиљну групацију људи која на дуги рок може да се супротстави некоме јер на кратак рок она за то напросто није потентна.
„Прва фаза ка томе је уједињавање исцепканих. Видимо да врло сличне странке као што су ДС, ЛДП, па сад можете да бројите колико год хоћете, нису успеле на претходним парламентарним изборима ништа да се договоре, пре свега због лидерских односа. Бирачи немају проблем да гласају за њих заједно, већ за неког од тих лидера појединачно“, тврди Богосављевић за Спутњик.
С друге стране, Драгољуб Жарковић, главни уредник недељника „Време“, каже за Спутњик да није превелики присталица уједињавања опозиције и да су погрешне оне тактике које се базирају на идеји да опозиција треба да се окупи око једног стожера, јер није дошло време за референдумски обрачун са Вучићем.
„На било којој врсти референдумског изјашњавања, како су неки хтели да представе и ове председничке изборе, Вучић би победио. Овде је реч о стрпљивом раду, о стварању квалитетних парламентарних група странака, а онда они могу у парламенту са различитим вредносним ставовима око истих политичких циљева да се удружују у конкретном раду“, јасан је Жарковић.
Жарковић констатује да у председничке изборе нико није ушао као противкандидат Вучићу са идејом да победи, већ да се у суштини радило о трци за позиције у формирању новог опозиционог блока.
„Видимо да су неки који су се дочепали у овом сазиву места у парламенту, барем њихови лидери, рачунам на Шешеља и Радуловића, славно изгубили. Наметнуле су се неке нове личности, и видимо сад напор да они своју такву политичку снагу пласирају на политичком тржишту“, каже Жарковић.
Тај процес ће, према његовом мишљењу, зависити од енергије, новца, укупне медијске ситуације, али се, напомиње, у сваком случају назиру нуклеуси неке нове опозиције.
Околности стварају лидере, а не лидери околности
Србија вапи за новим лидерима, констатује Срђан Богосављевић, а ти лидери без страначке инфраструктуре неће ништа направити јер нигде на свету нико ништа није направио без страначке инфраструктуре.
„Нестраначка демократија не постоји, а опоравак странака значио би вероватно повлачење садашњих лидера и некакво уједињавање са неким новим руководећим људима“, наводи Богосављевић.
Прича о лидеру опозиције, према Богосављевићевом мишљењу, више одговара власти него опозицији, пошто је у неколико кључних елемената немогуће направити јединственог лидера опозиције, односно јединствену опозицију.
Међутим, подвлачи он, то не значи да треба да има 30 лидера и странака јер Србија има преко 40 странака стално у парламенту, а у једном тренутку је имала 26 странака у влади.
„То је напросто превише странака. Са толико много странака се не може формирати никаква озбиљна ствар. И онда, ако неко, као што се сад десило Вучићу, добије више од 50 одсто, онда он у свим аспектима има апсолутну власт јер је тако направљен систем. А ови исцепкани не могу да му се супротставе, чак ни да му буду коректив“, резонује Богосављевић.
Разлог за причу о лидеру опозиције је, сматра Драгољуб Жарковић, ствар навике.
„У деведесетим смо имали лидера опозиције Елвиса Преслија српских тргова Вука Драшковића, па видимо где је завршио. Онда смо имали другог лидера Коштуницу, који је био мало вештачка творевина, али је био ублажена варијанта народног очекивања да ће Милошевићу да види леђа. Мислим да околности стварају лидере, а не лидери околности“, јасан је Жарковић.
Опозиција, додаје Жарковић, мора да призна околности које реално постоје у овој земљи.
И мора да се бори од општинског нивоа до врха.
За Србију је битније да не поништава убедљиву победу Вучића на председничким изборима, наглашава Жарковић, него да се бори за парламент у коме је успостављена равнотежа која може да спречи евентуалне Вучићеве свевладајуће амбиције.
„Ако околности буду такве, лако ће се појавити лидер. Мислим да не треба поћи од лидера, него треба поћи од стварања покрета и странака које могу да у парламенту промене политичку крвну слику Србије“, закључује Жарковић.
