— Ко сте ви?
— Срби.
— Шта хоћете ви Срби?
— Да живимо добро, баш добро.
— Лепе жеље имате, нормалне. А шта ви чините по том питању?
— Правимо политичаре.
— Правите политичаре? Па то раде сви…
— Не, ми то радимо свакодневно, само их штанцујемо. Наши су посебна сорта, не дао вам Бог да узмете пелцер.
— Зашто, мислите примиће се и у другим политичким системима?
— Само кажем не дао вам Бог. А тек политичких партија и организација колико створимо. Ми смо ти рекордери према броју странака и политичара по глави становника.
— Озбиљно? А где ви то стварате? Којим парама?
— Ха-ха, којим парама. Па имамо законе, човече, прописана давања, а пореске службе су нам беспрекорне по том конкретном питању.
— То је, ако добро разумем, индустрија?
— Може се тако рећи, добри мој странче. Имамо, оно што се каже, за сваког понешто: озбиљне, неозбиљне, лепе и оне којима изглед није битан, паметне и оне мање заинтересоване, сувисле и оне којима је посао инцидент, младе и старије-не мора да значи и искусније, мудре главе и оне само седе косе, патриоте и оне којима „тај патриотизам“ није приоритет… Ма нема, бре, шта немамо. Шта ти треба?
— (ћути, не проговара).
Партократија уместо хлеба
Овако би могао да изгледа разговор човека који је први пут дошао у Београд или Крагујевац, сасвим свеједно, први пут чуо за ову земљу, народ, обичаје, културу и жељан је да све сазна у што краћем року. Било ко, ко иоле размишља о било чему осим о томе кад ће вечера, дао би му суштински сличан одговор горе наведеном.
Доиста, српске политичке партије можда нису бренд, али јесу неуништиве. Свака част.
Таман кад помислите да ће неку од њих још једна подела и стварање неке нове политичке групације отерати у историју, преварите се. Опстану обе, пардон све четири, извините свих осам…
Притом, није нам намера да се партије угасе већ желимо да покажемо како свакодневно присуствујемо поделама, новим формацијама… Па се чини да је Србима као народу то основна сврха. Да је партократија постала и минули рад, и садашње чињење, и залог за будућност.
Атоми кад се деле стварају енергију. Подела политичких партија у Србији ствара само веће давање пореских обвезника, већу неуређеност читавог политичког система, огромну конфузију код грађана и бирача… А квалитет више од тих подела осете само политичари и партије.
Јединство кога нема
Тако је и пред пролећне председничке изборе, где слободни стрелци само искачу. Председник Републике, према Уставу, изражава државно јединство Републике Србије. Но, на политичкој сцени присуствујемо све већим поделама.
Демократска странка, некад стожер промена пред 5. октобар, потом дуго година вертикала власти, подржава једног председничког кандидата, а њени високи функционери, локални повереници и чланови неке друге кандидате. Јавно, пред камерама.
Нова Србија, некад епицентар промена из Чачка, потом чланица готово свих владајућих коалиција, тренутно има подељене посланике у парламенту, оштре речи према досадашњим партнерима, а све то, сумњају многи, и због подршке на председничким изборима.
Демократска странка Србије, и сама својевремено настала поделама, недавно је доживела још један расцеп, и то баш због председничких избора и неслагања око подршке односно одсуства подршке заједничком опозиционом кандидату.
Владајућа Српска напредна странка јединствена је у подршци свом лидеру и актуелном премијеру, међутим нема истог таквог јединства према питању подршке актуелном председнику за још један мандат.
Регионална партија Лига социјалдемократа Војводине изгубила је једну чланицу, погађате — због подршке заједничком кандидату грађанске опозиције, односно због одсуства подршке врха странке том кандидату.
Социјалистичка партија Србије, чланица владајуће коалиције, изгубила је дојучерашњу потпредседницу која данас подржава кандидата који је отворено против политике чији је она део била доста година. Нове поделе…
Српска народна партија Ненада Поповића, мала странка настала после једног од скорашњих раскола у ДСС-у, имаће изгледа два кандидата за председника. Шта би било да је настала неколико година раније, колико би тек тада кандидата била кадра да изнедри.
Либерално демократска партија се још није изјаснила о свом кандидату или о подршци неком од досад најављених кандидата, али не бисмо смели да се закунемо да и ту неће бити слободних стрелаца. Подсетимо, и ЛДП је настао после раскола.
Српска радикална странка јединствена је у подршци свом лидеру, али је и она имала поделе чије последице су биле и ванпарламентарни рад.
Тако нам Бог помогао
Демократија, рећи ће неко. Да, странке нису војска, па да сви мисле исто и једном главом. Плурализам мишљења и идеја је пожељан. Међутим, све то примењено у Србији показује сав апсурд представничке демократије, вишепартизма и сучељавања програма и идеја.
— Па ви Срби сте стварно… Другачији.
— Кажем ти ја. Ово нема нигде.
— Видим. Добро и постојите.
— Партократија, тако прочитах негде у новинама.
— Како ви оно кажете, нека вам је Бог у помоћ.
— Хвала странче. Даће Бог. Шта ћеш попити?
— Ништа, у авиону ћу. Журим.
