Острвљани по целом свету воле да истичу своју посебност. Сама изолованост од копна њихово место за живот чини таквим. Ипак, Крф и Крфљани су за Србе посебни на јединствен начин. Пре сто година историја их је заувек сјединила, тако да се наши људи на овом прелепом острву осећају као код куће.
Љубазни домаћини то воле да нам ставе до знања на сваком кораку, а Плава гробница, острво Видо и Српска кућа чине нас поносним и посебним у односу на друге путнике-намернике, па чак и на континенталне Грке. То су најбоље осетили они који су на Крфу дочекали најрадоснији празник.
Велики петак, најтужнији дан у страсној седмици, сав хришћански свет обележава без звона, док је на острву пропраћен веома бучним процесијама, као својеврсним пркосом живота према смрти и страдању. Можда је то веза и разлог што је судбина уписала Крф у нашу историју и сматрамо га нашом нултом тачком повратка међу живе народе после страшног страдања.
И литије, које прати чак деветнаест симфонијских оркестара, нешто су што не виђамо током обележавања највећег хришћанског празника ни на једном другом месту у свету. По овдашњој традицији, плаштанице се износе из свих цркава главног града, које је тешко пребројати.
На Велику суботу у центру поворке кроз градско језгро Керкире су мошти Светог Спиридона, заштитника острва. Домаће становништво верује да их је светац неколико пута спасао сигурне пропасти, од куге, глади и Турака, али и да је помогао српској војсци на опоравку на острву Видо. И само изношење моштију је реткост, а ово оставља утисак и на оне који су дошли без посебног верског осећања. Непропадљиво, нетрулежно тело светитеља носи се усправно, како би му верници видели лице, призор послe кога сте сигурни да неко од горе види све.
Велика субота још је бучнија од Великог петка, са још једним аутохтоним обичајем. Крфљани са прозора бацају мале и велике ћупове, па и амфоре с водом. Верују да се на тај начин најадекватније обележава улазак Христа у Ад, разбијање његових врата и почетак прославе васкрсења. На крају Крфљни и туристи сакупљају делове поломљене грнчарије, коју носе кућама за успомену.
Бука и ломљава ћупова заправо су последња најава радосне вести о васкрсењу Христа. Пре поноћи на централном градском тргу су готово сви мештани, али и хиљаде Грка који са копна долазе да би присуствовали овом величанственом догађају. Сви су у молитви, певају…
„Христос анести“, ори се из грла митрополита крфљанског, а одговор стиже од готово стотину хиљада окупљених верника. Величанствени ватромет обасјава објаву спасења. Екипа Спутњика има ексклузивну прилику да све то посматра са крова највише зграде у старом граду, хотела чије се терасе за ту ноћ закупљују месецима раније. Поред нас је свега неколико Грка који су то себи могли да приуште, али и још једна група важних гостију, из Русије. Има ко да нам одговори на „Христос воскресе“.
И на првој јутарњој литургији наши људи осећали су се као код куће. Јединствен у Васкршњој литургији, леп обичај честитања победе живота над смрћу између свештенства и народа. Митрополит крфљански Нектарије лако препознаје вернике из Србије који, за разлику од Грка, стоје у цркви. Сваког радосно поздравља објавом Христовог васкрсења, на српском. За тренутак помислите да сте у својој парохијској цркви, а не хиљаду километара далеко од куће, у руци вам сија поклон, два црвена јајета, имате још један разлог за радост.
Крфљани су од свих култура и народа који су их освајали узели најлепше обичаје и сјединили их са својом православном вером, јер, како кажу, није срамота научити туђе обичаје, већ заборавити своје. Тако вам се на овом чаробном острву може десити да чујете како неко из угла скромне таверне певуши „Тамо далеко“. А ако се представите, мораћете да наздравите с домаћином, искључиво на његов рачун.
„Била је сва војска постројена у паради поред мора. Утом дојаха у касу регент Александар, стаде пред војску и узвикне: „Христос воскресе, браћо!“. И сва војска громогласно одговори: „Ваистину воскресе!“. Јединствен призор какав у свету нисам видео, да један владар, као неки апостол, објављује својој војсци да је Христос васкрсао, и да сва војска потврђује речи свог владара“.
Ово је део драгоценог сведочанства канадског свештеника доктора Бојда о прослави Васкрса 1916. године на Крфу. Ако посетите Крф на празник стотину година касније, схватићете да је реч „васкрс“ у колективној свести српског народа тада добила двоструко значење.
Легенда о српском Јерусалиму, доказу виталности нашег народа, херојске борбе за слободу и стремљења ка будућности још живи на овом далеком острву. Видећете је, посебно на Васкрс, у очима сваког Крфљанина коме кажете да сте из Србије.
