Лист „Економист“ није се либио да кризне 2009. године земље-чланице еврозоне које су претрпеле највеће губитке током финансијске кризе условно назове „свињама“. Док су једни у акрониму PIIGS нашли симпатичну случајност, другима није било смешно. Три италијанска режисера огорчена због ситуације у којој се нашла не само Италија, већ и друге земље, снимила су документарни филм и надају се да ће привући пажњу јавности.
Аутори Адријано Кутраро, Федерико Греко и Мирко Мелкјоре говоре за Спутњик да им је доста празних обећања којим их економисти и политичари засипају већ 20 година, да ће наводно све бити боље већ следећег дана од почетка примене „чудесних реформи“.
„Говорили су нам да ће ЕУ свима омогућити бољи живот, али видимо да у реалности то није тако. Највише нас је љутило што нико није говорио, а ни ми нисмо могли да схватимо у чему је заправо проблем. Овим филмом смо хтели да покажемо какву је штету нанела политика еврозоне и Европе уопште“, резигнирани су млади аутори.
Филм приказује причу организације „Жаока“, где ради много социјалних радника. Италијански редитељи су филмом показали анализу ефекта кризе на разним друштвеним нивоима.
Федерико Греко објашњава за Спутњик да постоје две основне приче у филму: макроекономска, заснована на разговорима са чувеним експертима, филозофима и економистима, попут Ноама Чомског, Јаниса Варуфакиса, Ворена Мозлера, али и са обичним људима.
„Друга прича филма је била показана на примеру рада организације ’Жаока‘ — кроз све оно шта се свакодневно дешава са нашим личним финансијама након што су уведене строге мере штедње. Ми смо то осетили на својој кожи, све то колико је лоше и колико се ситуација само погоршава. Почели смо зато да сумњамо да ’лек‘, који је по речима политичара и медија требало да нам помогне, заправо само наноси већу штету. А тај лек је политика штедње“, резигниран је Федерико Греко.
Адријано Кутраро додаје да према подацима италијанског завода за статистику Истат — чак 4,6 милина становника Италије живи у условима апсолутног сиромаштва, а десет милиона италијанских породица је релативно сиромашно.
„Осим ових званичних бројки и података, ми смо интервјуисали бројне незапослене, раднике и ситне трговце. Неки од њих живе у неподношљивим условима и потпуно су очајни. Сви смо принуђени да затежемо каиш, што води ка смањивању буџета односно државних давања на образовање, медицину, борбу против незапослености. Обични, мали људи су жртве“, истиче Кутраро.
Филм PIIGS би требало да погледају сви, јер без обзира на озбиљност теме, овај филм је забаван, али и наводи гледаоце да се замисле. Жеља младих режисера је да филм буде основа за дубоке и широке дискусије на теме које се тичу свих.
Мирко Мелкјоре додаје да је филм важно погледати јер, како каже, он сам се „не осећа као један од PIIGS-a, односно свињом“:
„Желео бих да филм покаже гледаоцима да нико од нас није свиња. Надам се да ће људи након што погледају филм пожелети да започну дискусију, а онда и нађу решење или неки другачији приступ проблемима који су се родили у постојећем систему.“
