Актуелни пример је Национални фронт Марин ле Пен око које се годинама, па и пред други круг садашњих председничких избора, плете амбијент да ће „небо пасти на Француску“ ако она, као „екстремни десничар“, дође на власт. Кроз сличног „топлог зеца“ неекстремног естаблишмента прошао је и њен отац Жан-Мари ле Пен раних деведесетих кад је успевао да уђе у други круг избора, али су се потом сви „пристојни“ удруживали против њега, па је доживљавао дебакл.
Тај политички пејоратив — десног екстремисте, добио је од нових светских идеолошких комесара и „холандски Трамп“ Герт Вилдерс, лидер, како је још називају, „антимигрантске“ Партије за слободу и демократију који је недавно изгубио изборе у Холандији.
Тако се на аустријским изборима недавно „провео“ и Норберт Хофер из Слободарске партије против кога се, као против „екстремног десничара“ поново подигла кука и мотика „европског естаблишмента“. А прави разлог је и тај што му је приписивано да ће тражити иступање Аустрије из ЕУ и да ће тако ојачати десницу широм Старог континента.
Ове године су и Швајцарци на референдуму изгласали да усељеници треће генерације могу да добију швајцарско држављанство, чиме су „екстремно десничарске странке“ како су их агресивном кампањом именовали, доживеле тежак пораз.
И пола године пред парламентарне изборе у Немачкој, под жестоким нападима за десни екстремизам, очигледно услед застрашивања бирача, опада подршка странци Алтернатива за Немачку, показују последња истраживања јавног мњења.
У Србији је чак и ДСС као грађанска странка десног центра називана екстремном када је промовисала политику војне и политичке неутралности и прекида европских интеграција. Тада се и суновратила, јер су је оптужили да води Србију у „самоизолацију“, што је још један термин из пробриселских мондијалистичких кухиња.
Епитет десних екстремиста добиле су у Србији и остале десне евроскептичне опције Двери, радикали, Заветници… Сви који доводе у сумњу неупитне европске интеграције и светлу бриселску будућност.
А шта је уствари данас политички коректно, допуштено, препоручљиво. То су нам показали бриселски званичници Жан-Клод Јункер и Федерика Могерини.
Они су, у складу са потпуним политичким „фер плејом“, после првог круга избора у Француској честитали улазак у други круг искључиво свом љубимцу Емануелу Макрону.
Јер свако ко се не клања бриселском тотему и није продукт лабораторија ушанчених финансијско-политичких елита са Запада, тај је — чист екстремиста.
