Млада, мултиталентована уметница Сташа Копривица аутор је текста представе „Љубав и мода“, која је премијерно изведена на сцени „Мадленијанума“. Тим поводом, Копривица је за Спутњик говорила о томе колико је било инспиративно, а и захтевно преточити овај југословенски играни филм из жанра музичке комедије у позоришну представу, о утисцима које носи из Санкт Петерсбурга, где је недавно промовисала свој филм, као и о разликама између културе и забаве у данашњем времену.
„Велики је изазов био радити на пројекту ’Љубав и мода‘, а то је заправо због тога што сам филм нема неку чврсту фабулу. Не постоји нека прича коју тај филм прати него, мање-више, све се своди на то да Беба Лончар вози ’веспу‘, сви су лепи, млади, распевани и Мија и Чкаља су смешни као што они то обично буду. Када сам узела да погледам тај филм да бих направила адаптацију, врло брзо сам схватила да не може да се прави адаптација већ да мора да се пише нови комад инспирисан, наравно, филмом. Постоје, свакако, ствари које су преузете. Ми се као екипа никада не бисмо ни усудили да на неки начин издамо сећање на тај леп филм свачије младости, пошто су сви одрасли некако уз њега, међутим оно што је било неопходно је било направити некакав костур, неку добру, чврсту причу, могу да кажем слободно и водвиљску причу са пуно различитих линија радње да би то просто могло да опстане у позоришту“.
Чини се да је тематика ове представе, иако зачета давне '60. године, врло актуелна и данас?
— Не знам колико је актуелна, можда једино због тога што је тада Београд био у изградњи, а и даље је у изградњи. Тада је тај филм представљао онако један леп ескапизам у односу на све друго, у односу на партизанске филмове, у односу на све што је тада било актуелно. Карактери су мање-више исти, можда се одећа, можда мода, променила, али карактери, односно ликови и те неке особине и добре и лоше су потпуно идентичне.
Беба Лончар као Соња Илић једна је од најнезаборавнијих јунакиња домаће кинематографије. Како се Нина Јанковић снашла у њеној улози? Да ли је испунила твоја очекивања, као аутора текста?
— И више него што је испунила. Нина је нашла неку аутентичну верзију те Соње Илић, најлепше жене Београда тих година, тако што је преузела тај један мекан и нежан говор те врло специфичне и нежне даме каква је Соња Илић, односно Беба Лончар била у тој улози. Међутим, Нина је додала још један нови моменат свему томе, а то је једна врста дрскости, па и феминизма којег није било у тим годинама, тако да ми је драго да смо и те ствари мало померили ка напред.
Осим бављења драматургијом и режијом, ти си и блогерка, гејмерка и певачица. Шта од свега овога радиш највише из срца, а шта доживљаваш као посао и обавезу?
— Све за шта постоји неки рок, то доживљавам као обавезу. Ако исти не постоји, и ако то радим из чистог задовољства онда је то забава, без обзира да ли пишем, режирам или је нешто друго. Не бавим се толико играњем игрица у последње време, али ево када се све мало примирило радујем се „Драгон ејнџелу“, последњем делу. А што се тиче музике, то је нешто што је почело као хоби, а онда је послужило да заједно са бендом који тренутно није активан, а ја се надам да ће ускоро поново бити, обиђем Србију и разна нека места која можда никада не бих видела и упознам пуно људи из једног много другачијег угла у односу на оно што мени пружа моје занимање. Тако да све има своје користи.
Врло си активна на друштвеним мрежама, а на једној од њих потписујеш се као Радник у култури и забави. Колико је данас могуће раздвојити та два појма, културу од забаве?
— Мислим да никада није ни било могуће раздвојити те две ствари. Притом, ја под забавом не подразумевам естраду, иако немам ништа против естраде, напротив, мислим да је неопходна, мора да постоји, али, по мени, било какво уметничко дело, па и производ, требало би да има и неки смисао и неко значење и неку поуку, али истовремено и да буде забавно. Чак и најозбиљнија и најпотреснија трагедија је забавна, ако је досадна нећемо емоционално учествовати у свему томе. Тако да ја стварно забаву не доживљавам ни као увреду, ни као нешто на шта треба гледати одозго, већ као нешто на шта треба гледати као на апсолутну неопходност уметности у свим облицима.
У склопу промоције филма на коме си радила „Игла испод прага“, посетила си Русију. Какве утиске носиш из Санкт Петерсбурга?
— Филм је прошао фантастично. То је била уметничка смотра која се зове „Вест винд“, коју организују дивни људи. Оно што је мене фасцинирало је то да је публика која је присуствовала пројекцији филма била изузетно млада. То су били људи од двадесетак година који су помно пратили филм. Колико сам могла да приметим по реакцијама, изузетно им се допао. Оно што је дивно и што немамо прилику често да видимо у Србији је да су касније питања публике редитељу филма трајала сат времена. Они су стрпљиво расправљали и распитивали се о филму. Тако да ми је то најјачи утисак. Врло је охрабрујуће и изузетно лепо када видите да је неко тако млад толико заинтересован и толико пуно зна о филму. Тај фестивал је успео да култивише дивну публику. Мислим да је то нешто из чега можемо да учимо овде и што бисмо могли да преузмемо као модел.
