Због своје окрутности према затвореницима називали су је „куја Бухенвалда“, „звер из Бухенвалда“, „црвена вештица Бухенвалда“, „месарева удовица“ и „краљица Бухенвалда“.
Име јој је Маргарет Илсе Келер, рођена је 1906. у Дрездену и била је жена Карла Коха, команданта концентрационих логора Бухенвалд и Мајданек.
За њега се удала 1934. а две године касније почела је да ради као чувар и секретарица у Сашенхаузен концлогору крај Берлина, којим је Кох управљао.
Следеће године долази у Бухенвалд следећи свог супруга. Под његовим утицајем и са осећајем моћи, постале је једна од главних мучитељки.
Од коже затвореника правила лампе
На коњу би јахала кроз камп и бичем ударала затворенике који би јој привукли пажњу.
Наводно је као хоби скупљала комаде коже убијених затвореника који су имали занимљиве тетоваже и од њих правила лампе, корице књига и рукавице.
Од новца који је узела затвореницима саградила је спортску дворану вредну преко 250 хиљада марака. Године 1941. постала је шеф женама које су радиле као чуварке у кампу. Карл Кох је те године пребачен у Лублин, где је учествовао у отварању концлогора Мајданек.
Илсе је остала у Бухенвалду све до августа 1943, када су она и муж ухапшени по команди Хоасиса фон Валдек-Пирмонта, СС-овца и полицијског команданта за Вајмар. Оптужени су за незаконито богаћење, проневеру и убиство затвореника како би их спречили да дају исказ.
Илсе је ослобођена 1944. због недостатка доказа, док је Карла СС-ов суд у Минхену осудио на смрт. Стрељан је у априлу 1945. у Бухенвалду. Након тога, Илсе је отишла да живи с породицом у Лудвигсбург.
Нимфоманка
Американци су је ухапсили крајем јуна 1945. Заједно с још 30 људи, оптужена је да је учествовала у помагању, подстицању и извршењу убистава у Бухенвалду. Пред судом је изјавила да је у осмом месецу трудноће, а нико није знао како је успела да затрудни у затвору.
Извјештаји из Бухенвалда говоре да је истовремено имала љубавне афере с Валдемаром Ховеном, СС-овцем који је постао главни доктор у Бухенвалду и Херманом Флорстедом, Коховим замеником.
Судски известилац Јозеф Халоу у књизи „Невини у Дахау“ пише како су колале, додуше непроверене, гласине о Илсиним бројним љубавним аферама са СС-овим заповедницима, па чак и затвореницима у Бухенвалду, а брак с Карлом био је отвореног типа.
Илсе је била нимфоманка, а често је затворенике терала да за њену забаву међусобно симулирају секс. Халоу наводи да је могуће да се Илсе окренула другим мушкарцима јер је Карл, наводно, имао хомосексуалне склоности.
Илсе је у августу 1945. осуђена на доживотни затвор због „кршења закона и правила рата“. Две године касније, генерал Лусиус Д. Клеј, привремени војни гувернер америчке зоне у Немачкој, смањио је Илсе казну на четири године затвора због недостатка уверљивих доказа да је убијала затворенике ради тетоважа и да је поседовала предмете израђене од људске коже.
Наводно су лампе, пронађене у њеном дому, биле израђене од козје коже.
Родила два сина
Илсе је родила два сина. Први син, којег је имала с Карлом, убио се након рата. Другог сина, ког је зачела с непознатим мушкарцем док је била у затвору у Дахау, одузели су јој након порођаја.
Кад је напунио 19 година, сазнао је да му је Илсе мајка и редовно је посећивао у затвору.
Илсе се обесила у женском затвору 1. септембра 1967. Имала је 60 година. Сахрањена је у необележеном гробу на гробљу у Аихаху.
