Нови крст је подигнут на месту убиства кнеза, сина императора Александра Другог и стрица последњег руског цара Николаја Другог Романова. Оригинални споменик је 1918. године срушен, уз лично учешће Владимира Лењина.
Путин је, откривајући крст, рекао да је убиство кнеза Сергеја Александровича претходило драматичним догађајима, немирима и грађанским сукобима са којима се потом суочила Русија. Према његовим речима, ти догађаји су довели до „великих губитака, праве националне катастрофе и опасности да се изгуби руска државност“.
„Насиље, убиства, под каквим год политичким паролама да се дешавају, не могу имати никаквог оправдања“, додао је руски председник.
Путин је позвао руски народ да „чува и штити Русију“, без обзира на различите погледе и ставове.
„Данас ћу поновити, имамо само једну Русију“, додао је он.
Према његовим речима, крст служи као подсетник на „цену, која је морала да се плати због међусобне мржње, неслоге, свађа“, и на то „шта све треба урадити да би се сачувало јединство и слога“.
Кнез Сергеј Александрович, московски генерал-губернатор, убијен је у бомбашком нападу док се кочијом приближавао кремаљској Никољској кули. Тело кнеза је разнето на комаде, возач кочије је смртно рањен, а од кочије није остало готово ништа.
Напад је извршио руски револуционар и терориста Иван Каљајев. Он је ухапшен одмах након бомбашког напада, а обешен је у мају исте године у тврђави Орешек, на маленом истоименом острву на реци Неви.
Три дана након атентата, убицу је у затвору посетила кнегиња Јелисавета Фјодоровна, удовица кнеза Сергеја Александровича. Дала му је опроштај у име убијеног кнеза и у своје име, а чак је од цара тражила и његово помиловање. Међутим, убица га није желео.
„Крст је обновљен како би се обновила историјска правда, али то није једини разлог. Још 1995. године посмртни остаци Сергеја Александровича су пренети у Новоспаски манастир и свима је већ тада било јасно да би у Кремљу, на месту где се догодило убиство, требало да се поново појави тај симбол — крст. Подизање тог крста се тумачи и као обнављање светиња и као споменик свим уништеним светињама за време совјетске власти. Осим тога, тај споменик је симбол туге, кајања и опроштаја, као што је убици опростила удовица Сергеја Александровича. И наравно, симбол неприхватања насиља у политици, о чему су патријах Кирил и председник Путин говорили на откривању споменика“, каже за Спутњик Дмитриј Гришин, историчар, копредседник Сергејевог меморијалног фонда и аутор књиге „Сергеј и Јелисавета“.
Oклеветан за живота и готово заборављен после смрти, Сергеј Александрович и данас остаје у сенци своје велике супруге — свете преподобномученице Јелисавете Фјодоровне, иако је много учинио за Москву и Русију.
Историчари о Сергеју Александровичу говоре као о човеку који је био посвећен историјској и духовној традицији, и као о човеку оданом православљу.
„Он је био главни заштитник и оличење свих тих вредности и сматрао је да је то темељ руске државности. Иако није био реакционар и схватао је значај реформи, али у оквирима који не угрожавају темеље руске државности. На Сергеја Александровича је велики утицај имала његова мајка, руска императорка Марија Александровна, која је била веома морална жена, па су је још за живота називали светицом. Утицај на њега је имао и његов брат цар Александар Трећи. Идеја словенског јединства и шире — православногјединства била је веома важна за њега“, каже Гришин.
Кнез је председавао комитетом за стварање музеја, који се данас зове Пушкинов музеј ликовних уметности. То је највећи је музеј европске уметности у Москви.
„Он је сматрао да тај музеј треба да буде на нивоу париског „Лувра“. Осим тога, он је био председник Императорског историјског музеја и отворио га је као просветитељски центар. Ту су одржавана бесплатна предавања обичним људима, како би се приближили историји и знању, а не флаши. Он је охрабривао друштво у борби за трезвеност, што се није свиђало неким индустријалцима. Уопштено говорећи, он је био иноватор и тиме је против себе окренуо многе богаташе, својом оданошћу традиционалним вредностима био је трн у оку крајњим левичарима, а дубоком вером иритирао је многе представнике елите, па су због тога о њему ширили бројне гласине“, додаје историчар.
Када је убијен, народ је сатима стајао у редовима да се опрости од свог кнеза, али од свих Романових, од Сергеја Александровича се опростио само његов пријатељ и рођак — велики кнез Константин Константинович. Он је писао да се Романови нису појавили, јер су се страховали од новог терористичког напада. Неки тврде и да су цара тако саветовали из безбедносних разлога, а зна се и да се велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна веома плашила за живот царског пара и престолонаследника, те да их је молила да не долазе.
Велики кнез Сергеј Александрович рођен је 11. маја 1857. у Царском селу крај Санкт Петербурга, а убијен је 17. фебруара 1905. у Москви.
Велика кнегиња Јелисавета, сестра руске царице Александре Фјодоровне је после убиства мужа одлучила да остатак живота посвети Богу и да му служи љубављу према ближњима. У Москви је основала Марто-Маријински манастир који је развио добротворни рад. Народ ју је назвао „анђелом чуварем Москве“.
У Православној цркви чува се успомена на њу и њено мученичко страдање, заједно са члановима руске царске династије Романов, њеном пријатељицом монахињом Варваром и другима, међу којима је и кнез Јован Констатинович, ожењен Јеленом — сестром српског краља Александра Карађорђевића.
Њих су, дан након погубљења породице Романових, 18. јула 1918, бољшевици претукли и живе бацили у окно напуштеног рудника. Пошто нису пали на дно окна, већ се задржали на неком од испуста, из окна су се још неколико дана чуле њихове молитве и духовне песме, након чега су преминули од глади и задобијених повреда. Њихова тела су пронађена и кришом пребачена у Кину, а велику кнегињу са сестром Варваром пренели су у Јерусалим, где се и данас налазе у манастиру Марије Магдалене на Јелеонској гори. Тиме је била испуњена њена жеља да буде сахрањена на Светој земљи.
Са сестром Варваром канонизована је 1992. године.
