Недавно је објављено четврто, допуњено издање „Екс-Jу рок енциклопедије 1960-2015“, чији је аутор Петар Јањатовић. На своје пунолетство, будући да је први пут објављена 1998. године, књига је добила нове 164 странице, разноврснији избор архивских и актуелних фотографија, детаљно допуњене биографије група и аутора и додатних 70 имена извођача који су обележили историју некадашње југословенске поп-рок музике.
С Петром Јањатовићем разговарали смо о том вишедеценијском путовању кроз историју југословенског рокенрола које му је, како каже, помогло да побегне од не тако лепе стварности на простору некадашње велике заједничке државе.
На задњој корици књиге наводите низ пикантних детаља из ове енциклопедије, као и сугестију да постоји једна категорија потенцијалних читалаца којима она није потребна. Ко су ти људи?
— Размишљао сам шта бисмо могли да ставимо на задњу страницу овог допуњеног издања, пошто су на претходним били изводи из приказа из књиге који су постали депласирани јер су били везани за прво издање из 1998. године. Онда сам кренуо да извлачим неке бизарности, занимљивости и необичне причице и пало ми је на памет, будући да је стварно реч о опскурним информацијама, да напишем: „Ако знате 75 одсто од овога, књига вам не треба“.
А има ли таквих?
— Сигуран сам да има јер срећем много људи који су заиста фанатично заљубљени у музику и имају много година и још увек свеже вијуге. Суве биографије су досадне, а када у њима има живота и анегдота или су повезане с неким другим креативним делатностима, добијате мале удице које могу да испровоцирају неког потенцијалног новог читаоца.
Шта су Вам све били извори, како сте долазили до података?
— Много сам користио штампу, специјализоване музичке новине и оне које су писале о музици. То је почело неке 1992/93. године, сео сам и почео систематски да слажем све оно што имам у својој архиви и поступно све то ишчитавао. Тада ми је изгледало да ту књигу никада нећу завршити јер је преда мном био огроман посао и нисам био сигуран да сам способан да тако нешто урадим, али упорно сам копао по свему томе. Мени је то било одлично бекство од стварности која није добра. Много су ми помогле колеге својим архивама и причама. Радећи интервјуе за „Џубокс“ и друге специјализоване новине, испитивао сам музичаре и скупљао податке за потенцијалну књигу. Имао сам директне контакте, уплив у архиве својих пријатеља, архиве „Радио Београд“ и „Политике“.
Који је чланак најобимнији, ко је заслужио највише пажње у овој књизи – „Рибља чорба“, „Бијело дугме“, „Смак“?
— У физичком смислу у књизи то су сигурно „Рибља чорба“ и „Бијело дугме“, што је логично јер је реч о групама које су имале две веома атрактивне каријере. Пратим Бору Ђорђевића од неке тамо 1968. године, од момента када га је Пеца Поповић као клинца одвео на први велики рок концерт, до априла ове године када сам закључио књигу. Да не говоримо о томе да је ту било разних афера, скандала Бориних мимо рокенрола, тако да је то доста простора узело. „Бијело дугме“ је било изузетно захвално за писање, а да не говорим да о њима има веома добрих биографија, па сам морао и да се редукујем. Има ту и група којима сам посветио више простора и пажње него што би неко други проценио.
оред љубави, које су теме највећа инспирација нашим рок извођачима, постоји ли нешто што је типично само за овај наш простор када је о неким универзалним темама реч? По каквом смо звуку препознатљиви?
— Септембра 1993. сам с неким пријатељима из Прага и Берлина био умешан у организацију неких концерата, свирали су „Електрични оргазам“, „Екатерина Велика“, „Партибрејкерс“ и загребачка група „Вјештице“. Када сам питао клинце Немце како им шта звучи, одговорили су ми били прилично равнодушни на „Партибрејкерсе“ и „Електрични оргазам“. Ја сам се изненадио, а они су ми објаснили да су то рифови и ритам који су већ много пута чули. Њима, наравно, оно што Гиле и Цане певају на српском језику не значи много, али су им се веома допали „Екатарина Велика“ и „Вјештице“. Имамо тих група које су несумњиво оригиналне.
У књизи има и одредница које се, бар на први поглед, поготово лаику, могу учинити и помало необичне, у смислу да је реч о неким бендовима и извођачима који нису представници рокенрола у оном најужем смислу. Шта је био критеријум да се неко нађе у Вашој енциклопедији?
— Вероватно бих избегао ово питање да сам назвао књигу „Екс-Ју поп и рок енциклопедија“. Мој критеријум је био будући да пре тога такве књиге није било, да имам обавезу према просечном читаоцу да му покријем што је могуће више ту лепезу југословенске популарне музике. У књигу сам ставио и Ђорђа Марјановића који је с раним рокенролом на фини начин то користио и који је на мала врата увео рокенрол понашање на бину. Арсен Дедић је био шансоњер, друга школа, али је његов утицај невероватно велики. Ставио сам и неке групе чију музику не ценим, али су биле изразито популарне. Ставио сам и неке групе које знамо ја и још пар стотина људи, али су мени значајне, мислим да су добре, желим да укажем на њих.
Читање ове књиге није само извор информација о одређеном музичком жанру него и историја једног за нас веома важног раздобља, која се и даље исписује. Гледано кроз музику, музичке трендове, популарност одређених извођача, како видите тај временски ток, шта видите у том „рокенрол огледалу“?
— Без обзира на то колико је тврд био комунистички систем шездесетих година, очигледно је да је неко веома добро препознао колико је рок култура згодна. Имали смо невероватну срећу, без обзира на ситне чарке система и рокенрола, он је благонаклоно гледан у тој бившој Југославији, од домова културе, студентских центара, преко државно финансираних омладинских новина, за нас је то била тотална „дембелија“ јер сам ја предлагао уреднику шта год ми је падало на памет, све ми је одобравао. Нисмо радили за хонорар, то нам није било битно, али смо ипак били плаћени. Наравно, да је рокенрол много тресао кавез систему, не би добро прошао, али све што се дешавало било је елегантно урађено.
Колико данас, према Вашој оцени, има простора у медијима за рокенрол у најширем смислу, поготово за домаћи?
— Када дођете на киоск, ви ћете да се сусретнете заиста са сумраком цивилизације. Заиста је тако. Рокенрол култура је у траговима, рокенрол критика готово да не постоји. Нисам сигуран да не постоји интересовање код људи, да им неко скрене пажњу на нешто, да им укаже да је тај и тај бенд нешто украо или нешто добро направио. Али тако је у целом свету, није то ништа специфично за нас.
Да ли сада спремате нешто ново, чиме се бавите?
— Дуго пишем неку врсту енциклопедије југословенске забавне музике, то је предиван период, музичка завеса мог одрастања, невероватном брзином одлазе извођачи те сцене и желим то да забележим. Канцона, шансона, Арсен Дедић, Драган Стојнић, Тихомир Петровић, Тереза Кесовија, фестивали забавне музике, изузетно леп период и мноштво занимљивих прича које одржавају један добар дух времена.
