Предизборна математика, ипак, показује и да Ле Пенова није сасвим без шанси — све ће зависити од присталица кандидата поражених у првом кругу, пре свих од присталица Франсоа Фијона с десног центра и екстремног левичара Жан-Лика Меланшона — а нову непознаницу у француске изборе унело је, у петак увече, објављивање огромне количине хакованих података из Макронове председничке кампање, чији ће се ефекат, буде ли га, открити тек у недељу кад Французи буду гласали.
У случају, ипак, да потпуни преокрети изостане, да ли ће поразом Марин ле Пен бити окончана антисистемска револуција у западном свету? Или је, насупрот томе, Емануел Макрон последња нада владајућег естаблишмента, као што сугерише „Дојче веле“? Да ли ће, како тврди Ле Пенова, Француском после ових избора сигурно завладати једна жена — или она сама, или Ангела Меркел — и каквог ће то утицаја имати на будућност Француске и Европске уније?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили сарадник Института за политичке студије Душан Достанић и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе.
„Макрон је и у ТВ дебати двоје председничких кандидата, одржаној у среду увече, показао да је блед и безличан кандидат, као и током читаве кампање, али његов главни задатак био је да не направи неку кардиналну грешку. И у томе је углавном успео“, каже Александар Митић.
Насупрот Макрону, „Ле Пенова је успела да уђе у бирачко тело других партија, и лево и десно од центра, али њене поруке нису биле до краја разумљиве. Француска је исувише дубоко у владајућем, глобалистичком систему, и њена протекционистичка залагања, колико год да инспиришу, толико и плаше одређене кругове тамошњег друштва. Управо због тога, овај резултат од 60 према 40 одсто у овом тренутку делује реално… То је последица очекиване, јаке мобилизације читавог естаблишмента, и споља и изнутра“, одговара Спутњиков саговорник на питање да ли је Макронова победа, практично, извесна.
Најџел Фараж, најпознатије лице „брегзита“, који је ових дана подржао Ле Пенову, указује на терет њеног оца Жан-Марија ле Пена, на његов антисемитизам и везе са вишијевском Француском, и каже да би, с обзиром на расположење народа, она данас водила у анкетама, само да се презива другачије.
„То је прилично тачно. Али то онда значи да је Макронова главна предност у томе што се презива Макрон, а не Ле Пен. Ови напади на Ле Пенову, преко њеног оца, значе да њени противници заправо и немају друге снажне аргументе против ње“, коментарише Душан Достанић. „Можемо да се слажемо или не слажемо с Марин ле Пен, али она барем поставља права питања. А Макрон, не само што не даје одговоре на питања која поставља његова противница, него и не види потребу да уопште постави та питања“.
Нека истраживања показују да Марин ле Пен ипак није сасвим без шанси. Уз нешто нижу излазност, од око 75 одсто, и под условом да она на гласање изведе 90 одсто својих потенцијалних бирача а да изађе 70 одсто свих осталих, Марин ле Пен могла би да однесе тесну победу.
„Ле Пенова и даље има одређене шансе“, указује Александар Митић. „Она мора да придобије гласаче конзервативне деснице, Фијонове присталице којима се не свиђа Макронов либерални програм. И подједнако јој је важно да Меланшонови бирачи масовно бојкотују изборе. Зна се да они неће гласати за њу у великом проценту, и зато јој је важно да им максимално огади Макрона као кандидата крупног капитала и глобализације, којима се они противе. И трећи услов је драстично мања излазност у другом кругу. Шансе за Ле Пенову, дакле, нису велике, али ако би се ова три услова испунила, оне би могле да постоје“.
„Дојче веле“ цитира Кристофа Барбијеа, новинара француског „Експреса“, који каже да би „Макрон могао да буде тај који ће увести Ле Пенову у кабинет председника. Ако Макрон пропадне, следећи председник биће Марин ле Пен или њена сестричина Марион Марешал ле Пен. Ово је последњи тренутак да се ствари у Француској поправе, како се не би улетело у опасну авантуру с популизмом“.
Душан Достанић објашњава разлоге овакве оцене: „Мултикултуралистички пројекат друштва, лево-либерални, налази се у структуралној кризи, која се огледа у расту незапослености, нестанку традиционалних, породичних вредности, демографским проблемима, нарастајућим бирократским капацитетима ЕУ који показују значајан дефицит демократије, а паралелно с тим ту је и криза евра… Из свих тих проблема не може се изаћи тако што ће се бирати да се не доносе одлуке, тако што ће се наставити старим путем, а то је оно што нуди Макрон — да се, рецимо, проблем вишка Европске уније решава са још више Европске уније. А то значи да ће се, без обзира на исход ових избора, проблеми на које сад указује Национални фронт, поново појавити… Уколико Макрон буде инсистирао на федерализацији ЕУ, на померању ка фискалној унији, а то значи и ка политичкој унији, сви побројани структурални проблеми лево-либералног друштва постаће још дубљи. Тако да време, заправо, ради за Марин ле Пен“.
С друге стране, „Монд дипломатик“ у једном недавном тексту предвиђао је да ће актуелни систем на крају ипак превладати, не зато што је добар, већ зато што се људи плаше промене. А и када се усуде да гласају за промену, треба томе додати, промена изостане, о чему сведоче већ и текући преображај Доналда Трампа и потпуно погажени резултат грчког референдума о мерама штедње.
Да ли то значи да је узалудна нада да владајући поредак на Западу може да буде промењен мирно, демократским гласањем, изнутра?
Александар Митић сматра да ће притисак против система наставити да расте: „Ако се погледају резултати првог круга француских избора, и саберу резултати свих антисистемски расположених кандидата, долази се до цифре од преко 50 одсто. Систем у Француској, овакав какав јесте, неодржив је. А Макрон не може да понуди онакву Европску унију какву већинска Француска жели. Без обзира на то што је читав естаблишмент сад погурао Макрона, не видим могућност за дугорочну стабилност Француске са оволиким бројем незадовољника. И због тога мислим и да ћемо, уместо стабилније, у наредних неколико година видети још нестабилнију Европску унију“.
„За традиционалну десницу, конзервативну, националну“ — дакле, за противнике садашњег поретка на либералном Западу — „време тек долази“, закључује Душан Достанић.
