На управо завршеним председничким изборима у Француској кандидат центристичког покрета „У марш“ и владајућих пробриселских либералних елита, Емануел Макрон, освојио је око 66 одсто гласова и тако постао девети председник Пете републике, убедљиво поразивши противкандидаткињу, лидерку евроскептичног и суверенистичког Националног фронта Марин ле Пен, која је освојила око 34 одсто гласова бирача.
Споља гледано, Макронова победа заиста делује као велики, невероватан тријумф владајућег естаблишмента и његове мобилизације свих могућих ресурса, пре свега материјалних и медијских. Извлачећи поуке из случаја са Хилари Клинтон, олигархијска кухиња је, као одговор на огромну непопуларност одлазећег председника, бирачима сервирала млађу, енергичнију, још неистрошену, нашминканију, шармантнију и лепушкастију верзију — Франсоа Оланда. Избором Макрона је, дефакто, започео други Оландов мандат.
Да ли је ово уистину крај популистичког таласа који је захватио Европу и свет 2015. и 2016. године? Може ли либерална олигархија у Француској и Европи мирно да спава наредних пет до десет година? Ђаво, који никада не спава, обично се крије испод површине и у детаљима.
Наиме, ако се узме у обзир чињеница да је излазност у другом кругу, која је по правилу до сада увек била већа у односу на први круг, на овим изборима била 74,62 одсто уписаних бирача, што је друга најмања излазност још од избора давне 1969. (68,88 одсто), као и још фрапантнија чињеница да је четири милиона бирача (11 одсто изашлих) убацило бели или неважећи листић, то би, у сваком иоле цивилизованом и демократском друштву или друштву које претендује да то буде, укључило црвену лампицу.
Укупно 5,5 милиона људи, у старој демократији каква је Француска, није имало ове 2017. године за кога да гласа или, што је можда мало вероватније, још није у овој фази било спремно да пређе Рубикон звани „гласање за Национални фронт“, услед још присутне јаке стигматизације те странке, нарочито међу најстаријом популацијом, још из времена док га је водио Жан-Мари ле Пен. Није извесно да ће се добар део њих, ако не и већина, тако понашати и за пет година.
Овај негативни имиџ Националног фронта као да је негде у подсвести имала и Марин ле Пен, која на овим изборима није трчала спринт, већ много извесније — маратон. За само шест година, колико је на челу странке, водећи политику њене „нормализације“, успела је да са 3,8 милиона бирача (10 одсто), колико је Национални фронт имао 2007. кад је њен отац последњи пут био председнички кандидат, дође до 7,6 милиона освојених гласова, уђе у други круг и у њему добије већ поменутих 10,6 милиона. То је скоро двоструко више у односу на историјски максимум (5,5 милиона), до кога је могао да добаци њен отац 2002. године против Жака Ширака.
Оно што би, при свему овоме, требало нагласити јесте да је њен рејтинг средином марта, пре успона радикалног левичара Жан-Лика Меланшона и „повратка у игру“ републиканца Франсоа Фијона крајем марта и током априла, у анкетама био на врхунцу и износио је 27 одсто. То у односу на око 36 милиона бирача, колико отприлике и гласа на француским изборима у протеклих десет година, износи 9,72 милиона. Ако се том броју дода и разлика од 900.000 бирача (2,5 одсто), добија се коначних 10,6 милиона, око 29,5 одсто, колико је износио њен рејтинг (29-30 одсто), у новембру, пре кампање, и уочи прајмариса конзервативаца и избора Фијона, тврдог, посвећеног католика, као кандидата.
Радило се, дакле, о привременом губитку бирача, никако о трајном. Тих нимало безначајних до 30 одсто у овом историјско-социјално-економско-политичком тренутку је био плафон за Марин ле Пен.
Дакле, страх од промене и неизвесности, али и још присутна негативна слика о Националном фронту су на овим изборима надвладали гнев и незадовољство Француза садашњим стањем у земљи. Услед одлагања реформи у правцу либерализације тржишта капитала и „флексибилизације“ тржишта рада (читај: смањивања пореза за најбогатије, смањивања радничких права и обарања цене рада), а чије убрзано спровођење најављује новоизабрани председник, незадовољство још није достигло онај степен присутан код британских и америчких бирача 2016. године. Фигуративно речено, вода још није дошла до грла, већ је отприлике негде близу висине груди, али са тенденцијом раста.
Француска се, као држава и као друштво, заправо, условно речено, налази тамо где су се и Велика Британија и САД налазиле у периоду од 2010. до 2012. године. Структурни проблеми француског друштва, пре свега економски и идентитетски, јесу такви да се не могу решити у оквиру постојеће (нео)либералне, како економске, а још више друштвене, парадигме. Напротив, могу се само погоршати.
Економска либерализација ће свакако довести до бржег запошљавања и смањења незапослености, али ће продубити социјални јаз, како на нивоу богати-сиромашни, тако на нивоу провинција-центар.
Са друге стране, француско друштво, са својим инклузивним грађанским национализмом, све више се, услед неконтролисане имиграције расно, етнички, верски и културно битно различитих „других“, суочава са све већим, реактивним, етничким национализмом староседелаца, белих хришћана. Либерална олигархија и Макрон као њено оличење, са схватањем човека као искључиво „економске животиње“, атомизираног појединца и потрошача, по могућству потпуно оперисаног од сваке врсте иденитета, не да не могу да реше овај проблем, него нису у стању да га разумеју.
Управо ће сви ти разлози, као и чињеница да ће један добар део бирача старијих од 65 година, који памте „стари“ Национални фронт, до 2022. „отићи са сцене“, а да ће највећи део бирача средње, па и млађе генерације, код којих је Марин ле Пен направила кључни пробој, и даље бити ту, стварају претпоставку да Национални фронт те 2022. године постане озбиљна, ако не и једина кредибилна алтернатива, и да се Марин ле Пен или Марион Марешал ле Пен, како је духовито приметио један од коментатора ових избора, „просто прошетају“ до Јелисејске палате.
Француски бирачи су, упркос томе што је страх надвладао гнев, владајућим елитама дали још само једну, можда и последњу шансу, а са њом и — жути картон. Да ли ће елите то схватити или ће, уљуљкане у оствареној победи, до 2022. године крцкати „позајмљено време“ које су добиле?
