Печат кнеза Стројимира израђен је од злата. У то време, људи су злато уграђивали, или су од њега градили темељне симболе свога постојања и напретка. Злато је више било средство трагања за смислом, него предмет похлепе.
Такав однос људске цивилизације и злата сажет је у миту о златном руну. Група несавршених људи чини — јуначким подвизима, лукавствима, суровостима (уобичајеним у оно време) — херојска дела којима доказује своју посебност, свој идентитет. Златно руно није било потребно Јасону да би се обогатио, него да би доказао, себи и другима, да је оно што јесте.
Другачији однос људи и злата дат је у причи о златном телету, коју су мајсторски актуелизовали Иљф и Петров. Ту је злато предмет жудње, ниских страсти, изазива похлепну себичност, његов сјај заслепљује људе и не даје им да виде било шта друго.
Данас, печати се праве од дрвета, са гуменим изгравираним делом. Међутим, суштински печат данашњег времена такође је направљен од злата — као и онај кнеза Стројимира — али од злата златног телета. Оно је тај печат. Постављено је као мамац, али га Мојсије не може распршити у прах, јер је виртуелно: данашња манипулација златним телетом нуди само варку, варљиви сјај нечега што се сваког часа, на берзама, може претворити у блато — да би се опет морало трчати за златом које ће варљиво засјати у светлој тржишној будућности. У суштини, злата ни нема. Данашњи Јасон иде с краја на крај света због маркетинга, и да би успут некога опљачкао.
Другим речима, злато и смисао више нису повезани. Какав смисао, какви бакрачи! — каже ово време — тржишна трка је и циљ и смисао човековог рада и постојања.
Зато је природно да ни поезије нема на обзору данашњег времена. Оно нема ништа против ње. Напротив. Никоме не пада на памет да књиге поезије забрањује, да песнике хапси или, не дај Боже, убија. Може да пише ко шта хоће, како хоће и колико хоће. Може то и да објављује, ако има новца за штампу. Ако нема — нека се задужи, вратиће дуг кад прода књигу и још ће му остати за хлеб. Не може да прода! Па, зашто онда то ради!? Зашто неко нешто ради, ако зна да не може да заради?
Збиља, из визуре данашњег времена, потпуно је нејасно зашто песника још има, осим у лудницама. Како фини механизми тржишта, много ефикаснији од цензура и забрана, нису поставили ствари на своје место?
Јер песника има. Држи их нешто много јаче од тржишног успеха.
Тајна је у — злату. Поезија не доноси новац, он се око ње не врти, али кроз њу је провучена једна трајна златна жица. Она нас враћа печату кнеза Стројимира, његовом темељном злату, злату као симболу човекових вредности.
Српска поезија одавно је напипала такву суштину злата у споју слобода златна. Злато као главна материјална вредност објашњено је слободом као врхунском духовном вредношћу. И обратно. Златно руно насупрот златном телету.
Не знам како би и колико би данас био прихваћен позив да се жртвујемо за крст часни и слободу златну, али знам да је слобода насушна потреба и Срба, и свих људи на свету. Много је данас приче о слободи, а слободе је мало. Од буке те приче, робље ни не примећује да је робље — срећно што седи уз телевизор и пиво, и не мора да иде у гладијаторске арене. Гласноговорници овог времена чак и тржиште — вајкадашње, уобичајено економско понашање — претварају у идеологију слободе, да се не би приметило да је реч о ширењу моћи моћних, а не о ширењу слободе свих.
Поезија је оптималан, и тих начин упражњавања слободе. Зато што је стварање, обделавање живота у речима, култура. Златни печат слободе одржао је поезију у времену, и овом. Поезија неће никога најести и напити, али без слободе, коју она отвара, не може се живети. Тако је и српска поезија оглашавање слободе једног малог народа, и његов вапај за митском слободом златном.
Печат времена, такође је, ако добро разумем, начињен од злата слободе, које доказује да смо оно што јесмо, и зато је сасвим природно што је данас отиснут на једну књигу поезије.
(Реч на додели награде „Печат времена“ за књигу „Бол“. Награду додељује недељник „Печат“)