Свака овдашња генерација полаже испит из истог предмета као и кнез Игор и руске земље — сви ми изнова и изнова учимо шта значи бити разједињен, у оквиру самог словенског братства. Читајући ’Слово о походу Игоровом‘ учимо колико је нужно занемарити зађевице које су у историјском смислу смешне и шта би за здравље нације значио један братски загрљај”, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ преводилац Вера Хорват која је овом ремек-делу руске књижевности из 12. века посветила године истраживања.
Еп о јуначком походу кнеза Игора за основу има реални историјски догађај, као што је то, како објашњава Вера Хорват, случај са свим књижевним делима средњег века. Догађај је забележен у летопису за 1185. годину као неуспели поход кнеза Игора Свјатославича против Половаца. Тај поход био је окончан поразом руске војске и заробљавањем самог кнеза.
Како је заљубљеник у књиге спасио рукопис
„Слово о полку Игореве“, како гласи оригинални назив спева, откривено је 1795. године у древном средњовековном рукопису у московској библиотеци Алексеја Мусина Пушкина, историчара и археографа, неуморног колекционара манускрипата.
„Мусин Пушкин био је један од највећих историографа и колекционара у Русији. На то га је инспирисала царица Катарина II која је веома добро знала колико је важно прикупљати старе документе. Мусин Пушкин је један такав, средњовековни документ пронашао у граду Јарослављу, а у њему лист на пергаменту. На веома скученом простору, на готово стенографски начин, био је исписан текст о Игоровом походу. Није било места чак ни за интерпункцију, за мала и велика слова, чак ни за раздвајање речи“, прича Вера Хорват.
Угледни колекционар је, на срећу, одмах наложио да се изради копија текста за царицу. Тако је тај изузетни писани споменик руске културе сачуван, док је оригинал заувек изгубљен кад је, током Наполеоновог похода на Москву 1812. године, у граду избио велики пожар.
Дело без пандана у светској књижевности
„Слово о походу Игоровом“ није класичан еп, о чему, подсећа Вера Хорват, говори и сам аутор на почетку свог казивања. Он наводи да се одриче старог начина епског приповедања, јер се догађаји које ће описати веома разликују од старих, златних времена, те да мора да користи чак и другачију форму да би те догађаје описао на нов начин.
„Овде се приповеда о спектакуларном поразу кнеза Игора, а разлог је то што се одважио да у свом личном интересу крене против Половаца сам, не питајући за то ни своје ближње, ни остале земље руске кнежевине. Читав спев је прожет веома трагичном нотом и жељом да се на основу трагичног догађаја и каснијег кнежевог кајања и промене мишљења дође до уједињења земаља руских, јер су само тако уједињене могле да се боре против непријатеља“, прича Вера Хорват.
Спев је вредан не само због своје поетике и специфичне структуре, него и због дирљивих лирских епизода.
„Тај спев је чиста поезија. Можемо га назвати белим или слободним стихом. Његова симболичка надоградња је таква да читаоцу остаје само да се диви аутору, ствараоцу који је познавао небројено много дела. Дело се не може разумети док се не открије са ким аутор разговара, са ким то тајно комуницира у епу. Када то откријете, схватате какав је врхунски песник био аутор“, истиче Вера Хорват која је за читаоце овог издања епа припремила и веома опсежне коментаре, односно драгоцене смернице за разумевање дела.
Према њеним речима, историчар тај спев може да прочита као историјско штиво, док песник може да ужива у стилским фигурама и да се диви образовању и свему што поседује аутор те књижевне конструкције изнад које „као да зрачи још један, невидљиви и суптилни, крајње поетизовани свет“.
Мрачно доба за руску земљу
Централни лик спева је, заправо, руска земља која болује, пати, има своје тешке и мрачне тренутке.
„То у епу постоји и дословно, јер приповедање почиње помрачењем, како на небу, тако и у Игоровој души. Друга слика је тужбалица кнеза Свјатослава, чувено ’Златно слово‘, сан у којем се јавља страшна прогноза шта ће се догодити уколико се не саставе браћа. Ту је и ’Плач Јарославне‘, тужбалица душе која вапи за тим да се ситуација поправи. Жене као колективни лик у том спеву чине многа добра свом мушком становништву, враћајући га на пут вере, правде, уједињења“, објашњава Вера Хорват.
Иако је аутор спева непознат, јасно је да је то морао бити духовник, јер су, како истиче наша саговорница, само духовници у оно време били писмени.
„Највероватније је то неко урадио по послушању. Постоји много идеја о томе ко би то могао да буде, истина је да је био веома образован и да је познавао књиге Старог и Новог завета које тада још нису биле преведене на руски. Цитирао их је из грчких изворника“, прича Вера Хорват и додаје да је врло могуће да је аутор и сам учествовао у догађајима које је описао.
Хармонија религије и митологије
Дело је написано између 1187. и 1200. године, дакле, око два века након руског покрштавања под кнезом Владимиром.
„Два века нису довољно дуг период да би се потпуно заборавили пагански елементи и народна поезија. Православље не само да је имало здрав однос према томе, него је преметнуло ту паганску симболику попут, рецимо, познатих катедрала у свету, на чијим фасадама могу да се виде разна паганска чудеса. Она служе као декорација, донекле као веза са прошлошћу, али и као нешто што хришћанина плаши и наводи га да уђе у храм као сигурни брод. У том делу се појављују разна митолошка бића која држе пажњу слушаоца (ти стихови слушали су се у пратњи гусала). То су праструктуре у људском бићу, попут неких јаких сила, али то нипошто није тенденција да се оне истичу као паганске“, објашњава наша саговорница.
Новија истраживања и анализе текста показују да се аутор дописује са великим библијским пророцима.
„Оно што аутор говори у делу има снажан одјек књиге пророка Јеремије. Ако ова два текста читате заједно, добијате димензију огледала, схватате да је аутор Библију знао напамет, да је био дубоко религиозан и да је, самим тим, могао лагодно да манипулише митолошким бићима и играма речи, а то је допринело живости самог дела“, наводи Вера Хорват.
Спев који интригира научни свет
„Слово о походу Игоровом“ је духовни споменик словенског народа, нема пандана у светској литератури и самим тим веома је интересантан научницима, много је истраживан и превођен.
Један занимљив податак у вези са тим спевом невеликог обима јесте то да је о њему написано око 15.000 научних радова. Ауторка која је по образовању историчар уметности настојала је да га сагледа из разних углова, попут скулптуре.
„Осветлила сам то дело са неколико страна, дала сам му три димензије, за које сам сматрала да су неопходне, да бих видела све оно што дело садржи, нарочито када је реч о вишезначним изразима којима обилује. Наравно, оригинала сам се држала веома прецизно, с обзиром на значај дела, на његову слојевитост и на начин изражавања самог аутора“, објашњава Вера Хорват.
Наша саговорница истиче да готово да нема језика на којем нема макар делимичног превода тог спева. Међу онима који су покушали да преведу спев био је и Петар II Петровић Његош:
„Није га довршио, али је оно што је превео одлично, видело се да је одлично познавао руски. Наравно, пребацио га је у десетерац“, каже ауторка уз осмех.
