Западни крајеви Украјине претежно су под утицајем Запада и за њих је Русија непријатељ. У тим деловима земље највише има унијата и припадника расколничких „цркава“. У источним крајевима Украјине у већини су они који подржавају везе са Русијом и припадници су канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ МП), која је под јурисдикцијом Руске православне цркве.
Историја напада на УПЦ МП у Украјини није нова, али се прогони и погроми настављају и интензивирају. Само у периоду од 2014. до 2016. године, УПЦ МП је отето 40 храмова.
Kијев је сада спремио два закона за разбијање ове цркве. Русија и Московска патријаршија се у нацрту закона формално не помињу, али свима је јасно да је он уперен управо против Цркве која признаје врховну верску власт „земље-агресора“.
Један од њих ће, ако буде усвојен и ступи на снагу, омогућити кијевском режиму да стави ван закона Украјинску православну цркву Московске патријаршије, а други ће озаконити одузимање њених цркава и манастира и црквене имовине.
Kонфликт православних верника и унијата у Западној Украјини има дубоке историјске корене, још од 16. века. У Бресту је 1596. године део православних епископа Западне Русије, која је тада била окупирана и налазила се у саставу пољско-литванске државе Жеч Посполита закључио „унију“ — савез са Римокатоличком црквом.
Суштина уније била је у томе да су унијати признали католичко вероучење и врховну власт папе, уз очување источног обреда на црквенословенском језику.
Након што су склопили савез са Римом, названи су „грко-католици“ или „унијати“. Уз подршку пољске владе и Католичке цркве почели су насилно да намећу унијатство на територији данашње Украјине и Белорусије.
За време Другог светског рата, украјински унијати су активно сарађивали са нацистичким окупаторима, а 1946. године совјетска власт је забранила рад Украјинске грчко-католичке цркве на територији СССР-а.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, та црква је правно призната. До тада се у региону формирала велика православна заједница, која се налази под јурисдикцијом Московске патријаршије.
Унијаћење, које и данас траје, главни је проблем у односима Руске православне цркве и Римокатоличке. Управо је на то усмерен рад бројних католичких мисионара из иностранства, који су дошли у Русију и друге земље ЗНД.
Нерешени проблеми између две цркве су били разлог због којег папа Јован Павле Други није посетио Русију, упркос његовој дугогодишњој жељи да дође у ту земљу. Чак је и његов планирани сусрет са руским патријархом Алексијем Другим, 1997. у Грацу, био отказан.
Портпарол Руске православне цркве Владимир Легојда рекао је за Спутњик да „Украјинска православна црква Московске патријаршије, готово током целе постсовјетске епохе, доживљава дискриминацију из религиозних, националних и политичких разлога. После 2014. године та дискриминација се веома активизирала и интензивирала“.
„Црква је већ навикла на чињеницу да у сваком тренутку може да се деси било шта, почев од отимања лаври, Кијевско-печерске лавре, до убиства настојника храмова. Дошло је дотле да такве ствари морају да буду оправдане на законодавном нивоу“, каже за Спутњик филозоф и политиколог Аркадиј Малер, шеф интелектуалног клуба „Катехон“, члан Синодалне библијско-богословске комисије Међусаборског присуства Руске православне Цркве.
Малер наводи да је унијаћење у Украјини „политички пројекат Ватикана“ и инструмент агресије на руски свет. Како додаје, везе унијата и десничарских, ултранационалистичких организација у тој земљи су јаке и нераскидиве.
„Ватикан је у својој историји имао много таквих пројеката, а већина њих је пропала. Међутим, управо је украјинско унијаћење успешно реализовано. Скоро цео западни део Украјине чине унијати. Унијатство је једино концептуално, религијско и идеолошко утемељење украјинске независности од Русије, тј. Украјине као ’не-Русије‘. Зато ће се интереси унијатске цркве и интереси антируског украјинског национализма увек дубоко поклапати и пресецати, ако већ нису у потпуности идентични“.
„Објективности ради, папа Фрања је говорио о томе да унијаћење можда и није пут којим би требало ићи. Могуће је да је то искрено и мислио. То је некада био успешан пројекат, а данас он има проблеме. И то је Ватикану јасно. Зато се данас користе нове, сложеније технологије. Али, упркос томе, унијатство и даље постоји, њега нису ’затворили‘, нису угасили, расформирали. Наравно, Ватикан и није покретао тај пројекат да би га угасио, али су свесни великих проблема, и врло је могуће да су решили да делују другим путем. Али, тај пут и даље ће се развијати“, истиче Аркадиј Малер, додајући да је у атмосфери хаоса, какав влада у Украјини, тешко дати оцену да ли утицај унијата слаби или расте:
„Ради се о томе да је данас Украјина територија апсолутног хаоса — хаоса који махом контролише Брисел, а веома слабо Кијев. Не заборавимо да унијати имају своје конкуренте, а то су Кијевска патријаршија, Украјинска православна аутокефална црква и друге расколничке ’цркве‘. И ове цркве неће тек тако одустати од својих циљева у корист унијата. Али, без сумње, пред Русијом, целим руским светом и руском црквом они су сви јединствени, уједињени, јер им је то најважније. Руски свет и руска црква су њихова највећа главобоља и проблем. Ипак, сматрам да ће унијатство све више добијати на популарности међу украјинском националистички оријентисаном интелигенцијом, а не међу широким масама“, закључује Малер.
