„Управо званични Дамаск има све већу територију под својом контролом. Више од половине, можда и до 70 одсто становништва, тренутно се налази у округу који контролише званични Дамаск. С друге стране, ДАЕШ се налази у озбиљном повлачењу, а такозвана престоница калифата, град Рака, опкољен је са три стране. Када говоримо о такозваним побуњеницима, они су у некој врсти дефанзиве. Четврта фракција јесу сиријски Курди, који су пре самог избијање оружаног сукоба били делимично потлачени. Када је почео грађански рат Курди су се ипак определили да на неки начин сарађују са режимом у Дамаску пошто су схватили да су све друге опције још горе по њих“, каже Старовић.
Према речима нашег саговорника, до десет одсто предратног становништва Сирије чинили су Курди, а територија коју су насељавали била су три такозвана кантона на самом северозападу Сирије — кантон Ефри на самом североистоку, кантон Цизре и између њих кантон Кобани. Они су успели да прошире ту територију, да споје Цизре и Кобани али Ефри је остао раздвојен пре свега због интервенције турске државе и операције „Штит Еуфрата“.
„Курди нису представљали велику опасност ни за једну од страна у конфликту, с обзиром да не чине велики удео становништва и постали су временом омиљени савезник свих великих геополитичких играча, изузев Турске, јер су се показали као добро оружје у борби против ДАЕША-а. Стекли су наклоност и САД и самог режима са којим су у некој врсти сарадње, самим тим и са савезницима режима у Москви и у Техерану“, објашњава Старовић.
Кључну улогу Курди имају у ослобађању самопроглашене престонице калифата — Раке. Старовић сматра да ће Рака вероватно пасти током лета а да би се као у Мосулу могле очекивати и дуготрајне уличне борбе.
Међутим, и када Курди буду ослободили Раку, она неће припасти њима, већ ће је, према неким спекулацијама западних медија, предати локалном становништву арапско-сунитског порекла.
„Ту режим у Дамску види своју шансу и да локани савети сарађују с Дамаском, и да на неки начин кроз посреднике преузму власт над Раком“, каже Старовић.
Ослобађање Раке важно је и симболички, јер би ослобађање престонице самопроглашеног калифата био ударац на пропаганду ДАЕШ-а. То је важан град на току Еуфрата и ослобађање би отворило простор да се деблокира град Дејр ел Зор и да се читава долина Еуфрата до границе са Ираком, а потом и остаци ирачке провинције Амбар, очисте од ДАЕШ-а.
На питање зашто би Курди ослобађали Раку ако би после морали да је предају локалном становништву, Старовић објашњава да код Курда не постоји амбиција да контролишу град Раку јер је то велики арапски град с незнатним бројем курдског становништва.
„Али ако Курди желе да остваре свој политички циљ, а у овом тренутку је реална нека врста аутономије и федералног или конфедералног статуса, било би им незгодно да на својим јужним границама имају упориште ДАЕШ-а са којим су у озбиљном сукобу. Више им се исплати да га ослободе, макар га после предали локалном становништву јер ће елиминисати озбиљну опасност на својим јужним границама“, каже Старовић.
Курда има више од 30 милиона, то је народ индоевропског порекла који се налази у северним областима блискоисточног простора. Веома суморне историјске околности су условиле да Курди нису били у прилици да у модерно време формирају своју националну државу на начин на који су то учинили сви околни народи.
„Курди су жртве историјских околности и османске власти и британског и француског колонијализма и једног ригидног национализма модерне Турске Републике. Услед чињеница да у периоду када је то било уобичајено за друге државе, 19. и 20. век, они нису добили државу до данас и остали су једна прилично неинтегрисана нација у етничком, религијском, културном, друштвеном, економском, политичком смислу“, каже Старовић.
Историчар појашњава да Курди говоре на неколико различитих језика, да се ни међусобно не разумеју, да чак морају да користе преводиоце. Лингвисти кажу да се дефинитивно ради о два различита језика.
Курди се налазе у четири различите државе — у Турској, Ираку у Сирији и Ирану и имају различите нивое политичког организовања. У Ирачком Курдистану су током деведесетих година две политичке партије биле у рату у којем је погинуло око 5.000 људи и који је решен 1997. године посредовањем Вашингтона.
„Данас имају колико-толико функционалну аутономију, њихов регион на североистоку Ирака ужива огромну аутономију, неко би рекао — држава у држави. Има самосталне полицијске снаге, администрацију, чак издају визе за улазак, економске односе остварују с Турском“, каже Старовић.
Што се тиче сиријских Курда, на питање да ли је то и њихов пут Старовић каже да је то веома тешко рећи али истиче да је битка за Кобани била пресудна и да су тада сви регионални играчи, велике силе дефинисали своју политику према Курдима која је на снази и данас.
„Политичке разлике Курда су велике, влада велика подвојеност али оно што би могло да им улива оптимизам јесте то што су тренутно миљеници и запада, и истока што имају нескривену подршку САД, с друге стране и Москва веома благонаклоно гледа на њих. Прошле године водећа партија сиријских Курда своју прву канцеларију у иностранству отворила је управо у Москви. Оно што свакако остаје проблем јесте Анкара, али уз посредовање Вашингтона и Москве може доћи до политичког решења којим би Анкара толерисала неку врсту самоуправе Курда на северу Сирије“, каже Старовић.
