Чињеница да је у Београду управо отворена манифестација „Дани корејске културе“ и да се то дешава први пут, већ сама по себи говори да би она могла да буде својеврсна најава стварања јачих веза између Јужне Кореје и Србије.
Како ће то бити изводљиво с обзиром на то да нас дели више од 8.000 километара, али пре свега огромна разлика у развијености и свакако другачије радне навике?
Од једне од најсиромашнијих земаља средином педестих година прошлог века, Јужна Кореја је двехиљадитих, а нарочито последњих година, постала једна од високоразвијених земаља света са просечном годишњим дохотком по становнику од близу 30.000 долара, у односу на Србију седам пута већим.
За разлику од Србије, Јужнокорејци су за протеклих више од пола века променили много тога, а пре свега приступ послу, захваљујући чему су данас где јесу.
Шта таква Јужна Кореја може да понуди Србији?
Дугогодишњи коментатор збивања на Далеком истоку Борислав Коркоделовић за Спутњик каже да су то области у којима је јака земља која је изнедрила један Самсунг. На том плану су већ направљени одређени кораци.
Владе две земље већ блиско сарађују у области е-управе и намера је да се до краја године оснује информатички приступни центар за грађане и владине службенике како би се смањио тај дигитални јаз и повећала информатичка писменост.
Друга област сарадње, напомиње саговорник Спутњика, јесте државна администрација. У Јужној Кореји која је позната по добро организованој државној управи, постоје курсеви на којима се учи како доћи до што ефикасније и развијеније администрације. И један број наших државних службеника је већ прошао кроз њих, каже Коркоделовић.
Дакле, сарадња постоји и мимо пет фабрика „Јуре“ које на пословима израде компоненти за аутомобиле у Србији запошљавају 7.000 радника.
Ако изузмемо Самсунгове мобилне телефоне и електронику и Хјундаине и Киине аутомобиле, најшира јавност је Јужну Кореју у Србији до сада углавном овде препознавала по „Јури“.
Процене су да различит приступ послу и рестриктиван однос менаџмента према правима запослених, на шта су једне време указивали поједини медији у случају „Јуре“, неће утицати на ширење индустријске сарадње.
На питање да ли је могуће да се деценијама негован домаћи лагодан самоуправни однос према послу помири са строгом радном дисциплином, својственом Корејцима, Коркоделовић каже да то можда негде може да буде проблем, али и да су последњих година и у јужнокорејском радном законодавству примећене тенденције ка либерализацији.
Он напомиње да су Корејци познати као радохолици и према статистици Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). Они просечно имају највећи број радних сати у свету.
„Познато је да они омркавају на послу. Дуго су имали и шестодневну радну недељу. Чињеница јесте да смо ми навикли да радимо у другачијим условима него што раде у Јужној Кореји и у већини азијских земаља. Ту јесте један парадокс привредног развоја да се у земљама у којима су стриктнији ти прописи, у којима се настоји да радник да максимум од себе, постижу и бољи привредни резултати, поготово у почетним фазама“, наводи Коркоделовић.
Наравно, у Европи су критеријуми другачији и радно законодавство је либералније и јужнокорејске компаније то углавном узимају у обзир када долазе, каже он, подсећајући да Самсунг, Хјундаи… одавно нису странци на европском тржишту.
Коментаришући идеју о отварању директне авиолиније Београд-Сеул, о чему су званичници две земље већ разговарали, стручњак за Далеки исток истиче да је то обострано оцењено као реална могућност. Како због све већег броја пословних људи који иду из Сеула за Београд и обрнуто, тако и због сталног раста броја јужнокорејских туриста који иду у свет.
Прошле године је 50 милиона Корејаца забележило око 20 милиона путовања, напомиње Коркоделовић, подсећајући да је на улицама Београда и Новог Сада приметан све већи број туриста из Јужне Кореје. А за то, објашњавају у корејском трговинском представништву у Београду (КОТРА), можемо да захвалимо доласку три значајне авио-компаније у Београд, „Туркиш ерлајнсу“, „Етихаду“ и „Катар ервејзу“, које су омогућиле долазак значајно већег број корејских туриста.
А они када долазе не дођу само у посету једној дестинацији, напомиње он и указује да је Хрватска добрим маркетингом успела да привуче више него 10 пута већи број корејских туриста од Србије.
Уз то, Коркоделовић подсећа да је сеулски међународни аеродром Инчон, један од три најбоља, најефикаснија и најмодернија аеродрома на свету, заинтересован за учешће на тендеру за концесију за београдски аеродром „Никола Тесла“. Кажу да би, уколико би добили ту концесију, то могло да значи и успостављање редовних летова између Београда и Сеула, али и да би то био знак и за низ компанија из других сфера да долазе у Србију.
Он подсећа да је према нашим статистичким подацима велика дискрепанца у извозу и увозу, па је српски извоз био вредан нешто више од пет милиона долара, а увоз 135 милиона. Према јужнокорејским подацима та разлика је, међутим, знатно мања, а објашњавају је тиме што региструју све оно што је произведено у Србији, а ушло је у њихову земљу, па и преко трећих земаља. Тако тврде да је Србија значајан извозник пшенице и кукуруза у Јужну Кореју.
Отуда и оцена да могућности за већу трговинску размену апсолутно постоје. Коркоделовић подсећа да КОТРА као државна агенција у Србији функционише од децембра 2015. године, настојећи да повезује мала и средња предузећа у обе земље. У последња три месеца су, каже, довели две солидне групе произвођача из два индустријска центра.
Када је спољнотрговинска размена у питању, он указује на шансу пре свега у области прехрамбених производа и то не само сировина. Корејски партнери управо указују на потребу за прерађевинама, производима који су им интересантнији за тамошње тржиште, а нама би донели већу зараду.
Коркоделовић подсећа да је у Сеулу управо у току један од највећих сајмова прехрамбених производа не само у Јужној Кореји, него у Азији уопште, где је први пут отишла и значајна група наших извозника.
За најширу јавност је вероватно непознаница да са Јужном Корејом, која јако много улаже у образовање, постоји солидна сарадња не само између Београдског универзитета и тамошњих научних институција, него и Универзитета у Нишу на којем се као предмет изучава корејски језик.
Коркоделовић указује на оцене да су односи Београда и Сеула, који тек три деценије имају дипломатске везе, тренутно на највишем нивоу до сада, што отвара широко поље за сарадњу.
Чињеница да највећи број људи мало зна о Јужној Кореји била је један од битних разлога и за покретање манифестације „Дани корејске културе у Србији“. Јер како је приметио амбасадор Републике Кореје у Београду Деђонг Ју, Кореја и Србија, иако две географски удаљене земље, у ствари су прилично сличне.
„И Кореја и Србија су прошле кроз тешка времена и њихови народи су подједнако вредни и одлучни, цене породичне вредности, отвореног су духа, са великим поносом за национално наслеђе, а познати су, такође, по гостопримству и по томе што цене добру храну и пиће“, навео је Ју.
Довољно разлога за веру у успешну сарадњу.
