„О Уставу се мора разговарати на свим нивоима са политичким странкама, НВО, у свим сферама друштва, али да то треба чинити са идејом како видимо Србију за 30 година. Потребан нам је широк консензус. А да неко октроише Устав, то се неће догодити“, напоменуо је председник Србије Александар Вучић сумирајући резултате рада на премијерском месту.
Иначе, приче о потреби и оправданости промене Устава Србије почеле су већ следећег дана после његовог доношења 2006. Последњих година готово све политичке странке, неке невладине организације, али и поједини интелектуалци, па чак и они који се могу назвати „уставобранитељима“, имају једино спорење око тога које делове највишег правног акта би требало променити.
Критичари важећег Устава посебно истичу статус аутономних покрајина — посебно преамбула за КиМ, потребу за децентрализацијом, недостатке изборног система, овлашћења председника државе, неадекватно регулисана људска права, заштиту података. Стручњаци напомињу важност и неопходност широког консензуса приликом евентуалног доношења новог највишег правног акта.
Како, дакле, направити преко потребни консензус кад су српске странке као рогови у врећи.
Не ваља, а компликовано
Да је за промену Устава предвиђена доста компликована процедура подсећа професор политичког система са Факултета политичких наука Милан Јовановић, додајући да су све ствари на којима се у дебатама о промени Устава инсистирало крупне теме, с обзиром на то да је Србија изразито подељено друштво, па да је око тога тешко скупити како политички тако и консензус са јавношћу, грађанима, који би омогућио да се такве промене и десе.
Страначки консензус је постигнут 2006, сугерише Јовановић, али и додаје да су се одмах чуле критике па због тога саветује да би требало тежити консензусу који ће успоставити добра решења, а не само консензусу који би могао да донесе неку промену Устава о коме ћемо после говорити као о лошем решењу.
„За то треба доста политичке воље и треба политичке вештине, јер ако желимо да мењамо Устав, онда ће тај консензус подразумевати да ви који предлажете једно решење прихватите нешто што предлажу други, да би се тај консензус изградио. У овом моменту ми то делује доста далеко на политичкој сцени, али не треба да будемо песимисти да је таква ствар немогућа“, јасан је Јовановић.
Према мишљењу професора уставног права са Универзитета у Новом Саду Слободана Орловића, председник Вучић говори о потреби широког консензуса јер има у виду да је сам уставни поступак и правно и политички захтеван.
„Тражи се два пута двотрећинска већина у Скупштини и на крају потврда на референдуму од стране бирача. Отуда постоји и одређени страх код оних који би у такав подухват кренули да ли ће се доћи до краја и Устав изменити“, каже Орловић за Спутњик.
Мањкавости претполитичког друштва
Имамо консензус као правни појам и консензус као политички појам, додаје Орловић, који сматра да никад нећемо доћи до тог потпнуог легитимитета, односно, да сви гласају за промену Устава јер то просто у реалном животу не постоји, док је правни консензус захтеван, али кудикамо скромнији од тога да се све обухвати у потпуности.
„Дакле, имао две трећине посланика, то вам је нешто мање од 200 посланика који треба да гласају за Устав. То може бити чак и нека релативна већина, па тако и релативни консензус који би формално-правно био довољан за промену Устава. А онда би се вероватно кроз образлагање тих промена учинило да се и тако достигнути, тако да кажем, релативни консензус повећа“, предлаже Орловић.
Пoјашњавајући шта то српском политичком друштву фали па не може да постигне консензус о највишем правном акту какав већ деценијама и вековима имају нека друга друштва, професор Јовановић каже да је Србија имала бурну историју, а таква је била и њена уставна историја.
Велики број устава, тумачи Јовановић, говори да Србија није до краја изградила себе као политичку заједницу и не постоји сагласје око неких базичних вредности које ће бити записане у тај документ који означава устав.
„Ти базични принципи око којих се ми слажемо — да хоћемо демократију, да хоћемо поделу власти и да хоћемо гарантовање људских права и слобода — подразумевају да се сложимо и у низу других финеса како ће ти принципи бити институционално дизајнирани и спровођени у пракси“, наглашава Јовановић.
Тога, међутим, у јавности, према његовом мишљењу, нема, због великог броја дисконтинуитета — монархија, република, социјализам, капитализам, острашћеност приликом промене власти, изражена склоност ка странчарењу, а мала спремност за грађење компромиса и заједничких решења која би требало да значе да се не прихвати све моје, али ни све оног другог, него да градимо неку средину.
„Рекао бих да имамо и једну врсту политичке културе која није била навикнута на трагање за консензусом, политичку културу која се базирала на ушанчености на своја уверења и ставове која се пренела на политичке странке и рекао бих да политичари који су инсистирали на тој врсти подела нису тражили додирне тачке“, образлаже Јовановић.
Како год, сумира овај професор политичког система, политичка елита је увек одговорна за стање у друштву и политичкој заједници. Ако они успеју да нађу заједнички језик око тих базичних вредности, они ће убедити и своје присталице и симпатизере и тај ће се јаз лакше премостити. А за то је, наводи, потребна култура дијалога, разговарања, слушања аргумената других, ма како нам се они чинили невероватним и неприхватљивим.
