Зашто је аутор „Златног руна“ и данас, четврт века откако нас је напустио, књижевна вредност вишег реда, непревазиђен и неупоредив; да ли је могуће одвојити његово књижевно дело од комплексног друштвеног, интелектуалног, па и политичког Пекићевог мишљења и ангажмана; да ли су етика и естетика изједначене у овом грандиозном опусу, једном од највећих у националној књижевности: и коначно, какве нам је поруке писац оставио за будућност — нека су од питања на које смо одговоре, поред госпође Пекић, потражили и од универзитетских професора, књижевних критичара и тумача Пекићевог дела — Петра Пјановића, Јасмине Ахметагић и Александра Јеркова.
Обрадована и почаствована тиме што је нови председник Србије у инаугурационом говору цитирао мисао њеног супруга, Љиљана Пекић открива нам и како јој је давно изречена примедба мужу „не бих радила за тебе ни за све паре на овом свету“ дошла заправо као мала освета, будући да се само њиме и бави у две и по деценије дугом времену од Пекићеве смрти.
„Нисам ја ни неки стручњак за то, али, ето, Пекић ми је све такорећи оставио на тањиру. Требало је то само средити. За последних 25 година наша ћерка Александра и ја радимо на томе, а оно што је урадио он, један, ми не можемо да савладамо за последњих четврт века. Још има ствари које нису објављене, то је просто један неисцрпни рудник злата“, каже Љиљана.
Сведок настајања Пекићевог и обимом и досегнутим вредностима великог дела, Љиљана Пекић сведочи и сећањем потврђује и она изузетна својства Пекићеве личности, због којих је, како тврди Петар Пјановић, у моралном смислу он и данас — мера вредности. Тако је и концепт личне слободе, једна од опсесивних тема Пекићевог стваралаштва“, како каже његова супруга, нешто са чим се писац родио, што није могао да преузме или научи, нити да од тога побегне.
„Био је таква природа, уживао је у томе да сам себи доказује колико може да буде слободан. А слобода је била важнија од свега, то је било оно за шта се и жртвовао, због чега је често долазио у конфликте. Чак ми се чини да су му тешкоће на које је наилазио давале још више снаге. Говорио је да би се можда, кад би све ишло како треба, мало успавао и можда не би толико радио. То што му нису објављивали књиге, њему самом био је доказ колико заправо он може свему томе да се супротстави. Верујем да се човек са тим роди. Сећам се да ми је једном, кад сам се бунила због неких људи рекавши да не разумем како су толике кукавице, Пекић казао да се људи рађају храбри, да то не може да се научи, нити то може неко да вам омогући. То је његова главна црта и мислим да је она видљива, свуда и у свему“, открива Љиљана Пекић.
За Јасмину Ахметагић, Пекић је доказ да човек може да расте и кроз конфликте, за Јеркова да је реч о естетици која се уздигла до највиших висина етике, док је за Пјановића оно што видимо у Пекићевом делу рефлексија једне историје идеја, историје духа овог поднебља, и коначно, историје српске културе.
Од осталих догађаја који су обележили протеклу седмицу издвојили смо:
Фестивал музичког документарног филма „Док ‘н ритам“, о чијем другом издању говори уредник филмског програма ДКСГ Игор Тохољ.
Какви су утисци после спектакуларно изведене „Кармине Буране“, којом је симфонијски оркестар РТС-а обележио 80 година постојања — за „Орбиту“ открива шеф диригент овог оркестра Бојан Суђић.
Да ли ће на Интернационалном фудбалском и музичком фестивалу „Арт фудбал“ Српска фудбалско-уметничка екипа, која укупно броји 30 чланова, дати све од себе да одбрани боје наше земље, и да ли ће наши глумци као фудбалери проћи боље него у Монтевидеу, сазнали смо у разговору са члановима нашег тима.
Уочи премијере Пиранделовог комада „Тако је (ако вам се тако чини)“ које се, у режији Јагоша Марковића изводи на сцени ЈДП-а, разговарали смо са глумицом Весном Станковић.
У „Орбити“ сазнајте и зашто је „Клуб усамљених срца наредника Пепера“ групе „Битлси“, снимљен пре пола века, за рок критичара Момчила Рајина један од најутицајнијих албума свих времена…
