Светски дан књиге и ауторских права обележен је и овог 23. априла. Један од најзанимљивијих догађаја у част књиге збио се у Институту Сервантес, где је робот читао делове Сервантесовог „Дон Кихота“ на неколико светских језика.
Овај догађај наговештава блиставе, нове правце развоја човечанства, али истовремено подсећа и на један забрињавајући парадокс: што су средства и медији за преношење знања напреднији, то је површнији наш однос према књигама и читању, према истинском сазнавању и разумевању света који нас окружује.
Не можемо бити против напретка цивилизације, али можемо да будемо супериорни као власници и креатори те цивилизације, каже Зоран Хамовић, директор и главни уредник издавачке куће „Клио“ из Београда.
Савремена технолошка средства, тачније, начин на који се према њима односимо, све више нас, сматра Хамовић, приближавају тачки у којој нам посвећено читање, усмерено на продубљивање сазнања, више неће ни бити потребно јер ћемо, како каже, бити чиповани.
„Људи ће ускоро почети да прихватају да буду чиповани како би проширили сопствени расположиви простор памћења. То је нешто што ће прво ући у моду, а потом ће постати потреба и биће легитимно. Не можемо ни да наслутимо како ће изгледати ти хуманоиди који ће бити једна врста добровољног робља“, каже Хамовић.
И Мирослав Максимовић сматра да технолошки напредак, иако на изванредан начин олакшава живот људима, истовремено угрожава човекову слободу јер ствара велики простор за манипулисање. Књига је, према његовом мишљењу, средство за одбрану те слободе, јер обогаћује људски живот.
„За један дан читања књиге проживите оно што бисте у стварном животу живели, рецимо, тридесет дана. Из књига стичете искуства, почињете да разумете емоције, своје и туђе“, подсећа наш угледни песник, недавно овенчан трима наградама за своју потресну поетску збирку „Бол“.
Све је мање песника-пророка
Због чега се тако олако одричемо читања, зашто одбијамо да посматрамо свет око себе очима песника и зашто пристајемо на то да информације које нам се свакодневно сервирају пролазе кроз нашу свест без истинског сагледавања и промишљања?
„Стално говоримо о процесу сазнавања, а заборављамо да нас технологија води ка визуелном – речи више не констатујемо као раније. Због тога је кључно питање – питање поезије. Од детињства знам, рецимо, да је руски језик поезије и језик бајки. Када сам био дете, читали су ми бајке на руском, нисам знао тачно шта значи то што слушам, али ми је остао звук, језички амбијент из којег долази нешто лепо. То је задовољство из којег долази инспирација, а она доноси слободу“, прича Хамовић.
Он упозорава на то да у свету у којем нема слуха за поезију, у којем нема поетског доживљаја, нема ни слободе.
„То је предратни свет! Ово време вапи за поезијом. Ово није време рефлексивности, него време фрагментарности, без увида у целину. У њему владају компримована осећања изражена лајковима и смајлијима на мобилним телефонима“, упозорава наш саговорник.
Они који су водили човечанство кроз историју и указивали му на пут ка будућности и напретку били су, подсећа Хамовић, управо песници.
„Највећи писци су они који су нам даровали будуће, а не своје време, зато су велики – они су укрштали језике и културе, стварали су амбијент у којем смо се ми нашли тек када су они нестали“, примећује Зоран Хамовић.
Мирослав Максимовић указује на значај и значење речи које творе поезију.
„Реч коју изговара песник, за разлику од речи које граде површне, дигитализоване информације, за собом вуче пртљаг, дубину времена. Зато је реч важна и значајна. То је тајна песничког заната. Песник вам речи које свакодневно користите извлачи тако да у њима сагледавате целокупно богатство овог живота. А ово време је против тога. Његов циљ је да људе атомизира, да их претвори у празне јединке које не трагају за смислом, које трче за својим тржишним циљевима, али никаквог заједничког циља немају. Самим тим људи постају роботи“, напомиње Максимовић.
Истакнутост уместо изврсности
Незаобилазна тема, када је о читању реч, јесу породица и школа као основни амбијент у којем се млади људи уводе у свет књига, књижевности, стицања знања, размишљања, сагледавања света.
„Један од најбитнијих задатака школе јесте усредсређивање на продуктивно читање, оно које афирмише одређене вредности. Књиге су крхке да би се одупрле медијском насиљу, таблоидном притиску који потпуно другачије организује вредности, тако да се уместо изврсности данас на прво место ставља истакнутост. Сада сте познати по познатости“, каже Хамовић.
У таквим околностима, нажалост, у школи има све мање потребе и труда да се обликују критеријуми, да се код младих људи развија осећај за селекцију. Тога нема више ни у медијима, ни у јавном животу, ишчезла је уметничка критика која би дефинисала истинске вредности. Све је засновано на промоцији, на такозваном пи-ару који олако проглашава добрим одређена дела, указује наш саговорник.
Прозор у свет површности
Гладан информација, а не истинског знања, савремени човек се обраћа интернету.
„Захваљујући интернету, многе ствари за које нам је некада требало пет година сада можемо да урадимо за пола сата. Ипак, ако немате бекграунд, образовање, ако нисте научили да вреднујете ствари, пуке информације које ничему не служе могу вас одвести у потпуно погрешном смеру“, наглашава Мирослав Максимовић.
Јасно је да су технолошка достигнућа новим генерацијама потпуно природна ствар, будући да се млади људи од рођења сусрећу с компјутерима, мобилним телефонима и другим дигиталним уређајима. То је њихова огромна предност, али и слабост.
Задатак старијих генерација, сматра Хамовић, јесте да део свог позитивног животног искуства пренесу до младих, да их заштите од највеће замке дигиталног друштва, а то је површност, и да их доведу до тачке у којој ће разумети суштину, схватити дубину сваке речи.
„Површност доноси неразумевање, одсуство толеранције. Ту је књижевност од велике важности“, закључује Хамовић.
Наши саговорници се присећају времена када су похађали једну посебну школу – Коларац. Кафану „Коларац“! Ту се разговарало о врхунским књигама, филмовима, представама, и било је срамота не знати о чему је реч у таквој врсти разговора.
„Књига, међутим, више није моћно оружје у рукама интелектуалаца, него оних који у књигу улазе лажима. Данас постоје писци из сенке који пишу у нечије име. Пред нама више није аутор и ми не верујемо тој књижевности, јер она није права“, сматра Хамовић.
Ово је, упозорава он, време у којем доминирају бестселери у књижевности и блокбастери у филмској уметности.
„Ту врсту тржишта неко други производи, а ми смо само мање или више успешне агенције за преношење одређених вредности. Глобализација доводи до тога да ми у томе учествујемо без великог разумевања. Она подразумева једноставну и исту матрицу у свему. И економисти би сада говорили о блокбастерима у свом послу. То је распоређивање и стварање крупног капитала, то су међународне организације које су наднационалне, а за нас мале је то опасно, јер нас дави“, каже Хамовић.
Наш саговорник, ипак, верује да постоји излаз из ове крајње суморне слике света, која звучи као крај историје.
„Једино што можемо јесте да наставимо да се боримо за смисао. Наша једина отаџбина и домовина јесте наш језик. Језик је борба за смисао. Та врста аутентичности и различитости чини наше највеће богатство у будућности“, каже Зоран Хамовић.
Трунку оптимизма, премда опрезног, испољава и Мирослав Максимовић, који сматра да је светлија будућност човечанства записана управо у књигама.
„Књига је један од начина човековог трагања за смислом живота. Данас је у моди да се не трага за смислом, тако да, наизглед, ни књига више није у моди“, каже Максимовић. Он, међутим, верује да, пошто човек не може да опстане уколико не трага за смислом, и књига има будућност. „Ако човек не опстане, неће ни књига“, закључује угледни песник.
