Кустурица је констатовао да је ово век у коме је све колабирало, укључујући културу и уметност, време када велики романи не обележавају час у коме живимо, већ су маргинализовани, и приметио да данас не можемо да кажемо да има мање добрих писаца него у претходном веку, али су постали мање видљиви, затрпани гомилом смећа.
Он је рекао да данас у Кану од 5.000 филмова 22 која ваљају одређује идеологија савременог западног света која тврди да су комунизам и фашизам исто и намеће политичку коректност и аутоцензуру као базу понашања.
„Тешко је живети у времену у коме култура губи значај, а смеће прави шуму кроз коју се тешко долази до великих дела. Политичари су преузели функцију великих уметника, а велики уметници су остали без утицаја. Уметник у Европи је изгубио позицију, његов глас се не чује“, рекао је славни редитељ.
Хандке је оценио да је Кустуричина констатација страшна, али исправна, с тим што се не слаже да су политичари отели утицај уметницима.
„Нико ту није злочинац, сви су недужни и то је скандал. Невиност и недужност људи је крива“, рекао је он, приметивши да је филм узео примат у односу на остале уметности, али и нагласио да писмо једног читаоца из Неготина или Сеула вреди више од листе бестселера.
Прилепин се надовезао на Кустуричину констатацију да нас савремени глобализовани свет позива да одустанемо од идеологије, свог идентитета, поручујући „дођите голи у наш глобални свет и бићете срећни“, при чему они, приметио је руски писац, не одустају од своје идеологије, свог народа, свог имена.
Он је казао и да је у Француској „омиљено јело“ лоша вест из Русије и да је Србија једина земља у Европи где може да говори похвално о Русији.
„Задатак уметника је да не буде подложан манипулацији. Достојевског би данас сматрали злочинцем, иако је он писац број један у свету и сви га поштују. Толстој би био фашиста и нитков. Достојевски, Толстој, Хемингвеј нису били политички коректни“, казао је Прилепин приметивши да у Русији писци још увек имају велики утицај, за разлику од других земаља Европе.
Он је истакао да његове књиге чита сваки стоти становник Русије, укључујући и председника Владимира Путина. „Ја тако утичем на Путина, а Путин утиче на свет“, уз осмех је додао један од најчитанијих руских писаца последње деценије.
Прилепин је такође приметио да криза утицаја писца на масу није последица тога што су људи усмерени на нешто друго, већ зато што је писац постао превише послушан, „као да су га дресирали“.
Данојлић је рекао да је огромна количина књига плод опште демократизације, лакоће објављивања, чињенице да свако ко научи 30 слова хоће да напише књигу, али је ипак уверен да права књига увек нађе свог читаоца.
Он је установио и да је поезија постала потпуно невидљива, да су се песници на Западу претворили у „секту првих хришћана“, што је индикативан знак опадања културног капацитета и животног елана.
Данојлић је рекао и да тешко увиђамо чињеницу да су велике западне културе вековима грађене на пљачки, отимачини, ратовима, експлоатацији колонија и сопственог народа и поручио да морамо у свом односу са западним светом, од кога још увек имамо шта да научимо, да раздвојимо управо то од горких ствари и пронађемо сопствени пут између тих супротности у свету којим влада лаж.
„Оквир у коме живимо је презасићен лажима и култура, посебно књижевност, настоји да одржи стандард нормалности и поштеног мишљења, што је најтеже. У ситуацији када све посматрамо кроз призму западног империјализма, књижевност трпи још већи изазов да се бори за правду, истину и човечност“, нагласио је Данојлић.
Он је казао и да је „маса описмењена да би читала упутства за белу технику, таблоиде и потписивала чекове, што се не разликује много од стања потпуне неписмености“, али и додао да не треба очекивати да сви читају и то врхунску литературу јер то не би био нормалан и здрав свет.
Хуа је скренуо пажњу на интересантну појаву коју је недавно приметио на једном такмичењу да писци рођени после деведесетих година имају своје компаније које воде њихови менаџери од двадесетак и нешто година и који креирају велику базу обожавалаца, али и нагласио да је оптимиста да ће значајне књиге увек имати утицаја на људе.
Министар културе и информисања Владан Вукосављевић, чија је идеја организовање „Београдског контрапункта“, осврнуо се на хиперпродукцију књига, запитао се колико је књига заправо потребно појединцу да би оне имале темељан ефекат на њега и приметио да је индустрија забаве од културе учинила робу и да ће то довести до њеног краха.
Хандке је, реагујући на анализу стања на књижевној сцени, коју су изнели учесници „Београдског контрапункта“, повикао да је доста кукања.
„Баш ме брига да ли имам читаоце. Ја сам одлучио да наставим да пишем као и до сада“, казао је славни књижевник и цитирао Гетеа који је рекао да „у тешким временима, где је све неизвесно и трагично, велики људи настављају да раде као да се ништа не догађа“.
