Ел Команданте, срећан ти рођендан!

Данас би Че напунио 89 година, а убијен је када му је било 39, после покушаја да у Боливији запали револуционарни пламен.

Наш саговорник написао је књигу „Мој брат Че“, где покушава да делу свог брата „дâ људски лик“. За Спутњик Хуан Мартин, иначе 15 година млађи од свог чувеног брата, са сузама у очима говори о сећању на то како је њихова мајка снажно грлила Ернеста при доласку у Хавану 3. јануара 1959. године. Овај сусрет је иначе био забележен и камером, а снимак је наш саговорник успео да види тек недавно.

Ко је био Ернесто Гевара, а ко је био Че?

— О Чеу вам не могу много рећи, више бих могао о Ернесту. Јер Че је, рецимо, мој истомишљеник, а Ернесто је мој рођени брат. Веома је тешко разумети тај процес када се твој рођени брат претвара у чувеног Чеа. Делила нас је разлика од 15 година, за њега сам био само дете, много млађи брат. Ернеста је породица увек прихватала управо онаквим какав је он био.

Када сте се видели последњи пут?

— Први пут сам га видео када је он већ био Че, када сам напунио 15 година. То се догодило у јануару 1959. године у Хавани, где смо провели три месеца. Заправо нисмо провели много времена заједно, јер је већ почињала револуција, и он је био заузет том новом и важном фазом свог живота. Он није имао времена да разговара са мном и са родитељима.

Затим смо се срели у Монтевидеу 1961. године, када сам већ имао 18. Тада је такође био заузет, али теме наших разговора су већ биле значајно другачије, постале су много шире и озбиљније у односу на кубански период.

Тада сам га и видео последњи пут, иако га је мама у међувремену још неколико пута посећивала у Хавани. Управо захваљујући њој, ми смо се уопште и срели, она је била иницијатор, а ја сам у то време живео са њом.

У књизи „Мој брат Че“ говорите да сте у Хавану дошли 6. јануара 1959. године, да су сви славили победу Револуције са својим породицама…

— Многи знају те легендарне фотографије нашег доласка на Кубу и како мама срдачно и чврсто грли Ернеста. Ја сам тек недавно имао прилику да видим филм са архивским кадровима и конкретно ту сцену. Сећам се да га је мама дуго, дуго грлила и снимак и показује да је овај загрљај трајао готово читаву вечност. Када данас гледам те сцене, у мени све игра и преживљавам све као и тада, као и тог дана. Док га нисмо тада живог угледали, нисмо могли да верујемо да није погинуо.

Често се изнова говори да је Че једноставно био „душа од човека“…

— То је тачно, и није ми тешко да то изнова понављам. То и јесте главна порука моје књиге, да покажем да је Че најпре био човек. Њега претварају у мит, често потпуно лишен било каквог садржаја. Људима често мора да се понавља да је он био човек „од крви и меса“, да је имао оца и мајку, брата и сестре. Карактером је више подсећао на маму, иако су наши родитељи обоје били истакнуте личности. Отац, са његовом неисцрпном енергијом и предузетништвом, увек у покрету, увек жељан да смисли и направи нешто ново. Мама је, за разлику од тога, била невероватно дисциплинована и морална особа. Обоје су били испред свог времена, далеко од конзерватизма. Само такви ентузијасти су и могли да роде Ернеста, који је у себи спојио оно најбоље од оба родитеља.

Током диктатуре у Аргентини, ви сте скоро 9 година провели у затвору као политички затвореник. Како је Ернесто утицао на ваше политичке ставове?

— Многи представници моје генерације су у младости били фасцинирани кубанском револуцијом и поставили су себи задатак да измене поредак, да постигну правду. Наравно, ни ја нисам могао да имам другачије ставове од сопственог брата. Када је Ернесто постао Че и ја сам од Хуана Мартина постао „Че Геварин брат“. Иако је мој старији брат постао легенда, није мене до затвора довело то, већ сопствени бунт. У затвору никоме није било важно ко сам ја нити ко је мој брат.

За шта би се, по вашем мишљењу, Ернесто борио данас?

— Мислим да би се он нашао тамо где се народ бори за слободу, независност и на крају крајева за социјализам. Али не могу никако да га замислим у савременом свету. Све се много изменило, иако су заправо основе проблема остале исте: неправда, сиромаштво, дискриминација, насиље, гомилање богатства. То против чега се он борио, то и даље постоји, само га људи виде на другачији начин.

​Често ме људи питају шта би било са Латинском Америком да је Че преживео? Да ли би Јужна Америка била слободна, независна, суверена и социјалистички уређена? Па ипак, како он није међу живима, млади би морали да се боре за своје идеале, против неправде и огромних и све већих разлика између богатих и сиромашних. Заправо, данас је све много лошије него у време када је био жив Че Гевара.